Riki Martin je gej ili zasto je moj zivot izgubio smisao

Ne mogu da verujem. Znam da u njemu ima nesto sto svi mi volimo, svima nam prija, neophodan je za reprodukciju... Ali, zar i ti sine Riki? Sutra idem na operaciju, ugradice mi penis, pa ako si ti gej, ja cu da ti budem decko! Jebes ti ovakav zivot! Necu bre da stalno gubim! Kako ide poslovica, ako ne mozes da pobedis, pridruzi im se, tako cu ja da se pridruzim vama, braco homoseksualci! Ali, idem pravo kod Rikija! Nema tu puno posla da se odradi, kad sam ja u pitanju. Sastruzemo ovo malo sisa sto imam, nadomestimo ono sto mi fali, trt-vrt i gotovo! 

A onda cemo zajedno da pevamo opsajd insajd aut living la vida loka :))) 

Sir od majcinog mleka

Dvoje kuvara iz Njujorka, muz i zena, iskoristili su zalihe mleka za dojenje i od njega napravili sir. Za sparvljanje ovog sira potrebne su vam dve solje majcinog mleka, dve solje mleka bilo koje zivotinje, jedna, do jedne i po supene kasike jogurta(tipa balans, probiotik), malo smese za siriste(maja, kupuje se u bolje opremljenim prodavnicama) i soli po ukusu, jedna supena kasika otprilike. 

Ovo svakako spada u narnu organskog porekla. Pitanje je da li biste imali zelje da probate tako nesto? S druge strane tu je i eticki kodeks. Da li je ispravno hraniti se necijim telesnim izlucevinama?

Ako vam padne na pamet da okusite, javite kako je! 

Sprdnja :)

Pogine Mihael Sumaher i ode kod svetog Petra. Kaze njemu sv. Petar- Slusaj, ti si meni bio omiljeni vozac u F1 i mozes da biras gde ces, u raj ili pakao. Kaze njemu Sumaher- Posto ja sad volim motore, ja bih tamo gde mogu da ih vozim brzo da divljam. Na to ce njemu sv. Petar- U paklu mozes da vozis brzo, ali cim sednes na motor , poginuces, a ako odes u raj mozes da vozis koliko hoces ali da postujes ogranicenja. Izabere on tu raj i ode.  Vozi se Sumi tako, sve po propisu, kad pored njega proleti Isus na motoru 200 km/h. Ode Sumaher sv. Petru i kaze- Pa cekaj, meni se rekao moram sporo da vozim , a ovaj manijak prodje pored mene 200 km/h. Na to ce njemu sv. Petar- A jebi ga, sta ces, tatin sin.  

Idi

 

 Jedva si cekao da odem da sirom otvoris vrata starim gresima, da dusu napojis onime sto je slatko poput meda i otrovnije od smrtnog otrova. Jedva si cekao da svoju dusu nahranis nizim instinktima, da se vines u nebesa pogresnim putem, da kroz zivot krenes samo ravno, samo pravo bez obzira na to gde ces stici. Nemas vise moj vetar u ledja koji ti je pomagao da se popnes uz neprohodnu planinu. Nemas vise moju ruku koja te podize na vrh. Ali, tako i je lakse. Ne mozes da kazes sebi kako moras vise i dalje i bolje i uvek uvek samo napred ka pravom cilju, ka pravom uzvisenju ka pravoj duhovnoj visini. Ne, sada mozes da se prepustis strujama zivota da te bacaju gde im se prohte. Da lome te o stene, da piju tvoju krv zedne tvoje malodusnosti. Ne moras da se boris, ne moras da se trudis, da se probijas, sada nista ne moras. Niciji glasic ujutru ti ne kaze -Veruj mi, mozes ti to, veruj sebi i uspeces, veruj jer si najbolji! Prepusten sam sebi, odlucio si da ti zivot kroje drugi. Za sebe ne zelis bolje, za sebe zelis lakse. Neko bi rekao da je to pametno, da tako treba da bude u zivotu, ali ako se malo ne pomucimo, gde dozivljavamo onda pun ponos i satisfakciju sto smo u necemu uspeli? Moja upornost mi nikada nece dati da se smirim, da se pomirim sa svime onime sto me ceka i sto dozivljavam. Nikada nista necu prihvatiti mirno. To je moja sudbina i moj najdragoceniji dar. I moja najveca greska sto sam to pokusala da usadim i tebi. Da prenesem moju zelju na tebe, moju snagu da uvek ides ka onome sto je vise, dalje ali samim tim i bojle. Moja greska je sto te nisam pustila da budes takav kakav jesi, sa svojim manama kao i sa svojim vrlinama. Sto ti nisam dala da padnes. Sto sam ti pruzala ruku i pri najmanjoj trzavici. Da nisam, mozda bi sada znao da se suocis sam sa svakom preprekom sa zeljom da je unistis. Da nisam, mozda bi bio beskrajno moj. Ali to nikada necemo znati. Nije to ni neophodno sada. Moje je da nastavim hrabro kao i do sada. Na tebi je da se sada sam sa sobom izboris i hrabro suocis sa zivotom. Ustani kad padnes. 

Ono tuzno sto nas razdvaja

Dozivljavate najgore strahove, placete, koprcate se u sopstvenoj nemoci, molite za milost. Budjenje! I jedan veliki uzdah, najvece olaksanje- sve je bio samo san. Tezak dan sledi to je sigurno, po pravilu tako, nakon teskog izivljavanja vase podsvesti nad vama samima u trenucima kada bi trebalo da odmaramo. Borim se sa teskim mislima, jos jednom se tesim da je sve bio samo san. Naucnici jos uvek nemaju razumno naucno objasnjenje na pitanje- kako je moguce da nam se desi ono sto smo sanjali?

 Postoje stvari na koje ne mozemo da uticemo. Mozemo da odlozimo smrt, mozemo da se hranimo, vozimo, prelazimo ulicu, kopamo rudnike pazljivije, ali smrt je neizbezna. Da li su i ostale stvari obavezno kratkog roka? Mora li moja majica da se pocepa posle "trideset pranja", moraju li moje dlake da opadaju s glave, da li moram ovaj kompjuter da zamenim novim? Nista tako tesko ne pada coveku kao proalznost. Nista njemu nije teze objasniti nego jednostavnu istinu- sve stvari stvorene su da nestanu. I kompjuteri se menjaju iz generacije u generaciju, i biljke i ljudi. 

Ljudska pamet je prolazna, takodje. Vremenom, osim sto postajemo mudriji, postajemo i sve vise zaboravni. Kao posle trideset pranja i nas mozak se "istanjio" i kao da je pun virusa, prima sve manje informacija. Donekle ce pomoci ginko biloba. Samo donekle. Pomaze i oprez, paznja, briga. Ali, nista ne leci porlaznost! 

Nasa koza trune. Pretvara se u naborano cebe koje nas obavija, ali vise nije u stanju da nas stiti kao nekad. I ona ima svoj rok trajanja. 

Nase srce se gasi. Sve sto smo radili za zivota da ga zastitimo, blagotvorno je, a sve ono sto nismo, vodi ga u sigurnu smrt. Nasu smrt. Ako izgubimo samo srce, modu da nam ga zamene. Da nam neko tudje zameni nase i spasi nas smrti. Odlozi je. 

Molim vas, dajte mi drugo srce. Ne umirem. Ne zelim da odlozim smrt. Ja bih da svoje srce spasim.  Lepo je ocuvano, zdravo je, ali opna koja ga je stitila, istanjila se. Hranilo se lepim emocijama, bilo je srecno, smejalo se sa mnom, od radosti trcalo do stomaka i nazad. Trenutno ne trci. Ali obecavam trcace ponovo, samo ja ne zelim da trci u meni. 

Uzmite ga.  

Dobrodoslica

Koliko vas je sposobno da studira, kuva, smirgla parket i kreci u isto vreme? Da nadje vremena za fakultet, porodicu, prijatelje, decka i izbalansira svoj zivot da i dalje izgleda kao da vam nista nije tesko? Ne mogu da ne primetim da danas mladi, stari, i oni u sredini, samo kukaju, mumlaju, zale se i stenju a nista ne rade ili jedva postignu da jednom dnevno odu, eto, odu na aerobik ILI fakultete. Sta je s tim grehom? Kakva je ta lenjost?

Kakva je to zena danas kad ne ume sijalicu da zameni? Kakav je to muskarac koji ne zna slavinu da zavrne? Neki odnosi su se definitivno poremetili. Pogotovo odnosi moci izmedju "jaceg" i "neznijeg" (sto je eufemizam za slab)  pola. Beze muskarci od zena koje bi mogle da renoviraju ceo stan bolje od njih i pritom spreme rucak i brinu o sebi, beze glavom bez obzira. Njihov ego ode nenormalnom brzinom u MINUS. Ko je sad jaci pol, ha?

A kad nekom kazem da ona ima sve. Da je ona ne zena, ne muskarac, nego jaca polovina sa svom neznoscu koju jedna prava zena nosi u sebi. Nema tog koji nije pomislio, e da je takvih vise.

Ali, nema ih! Samo je jedna! Ovo je dobrodoslica za nju. Mozda nam svojim recima i usadi malo vise vere u to da zaista SVE MOZEMO!  

Homoseksualci strahuju ponovo

Sedam godina nakon ubistva transvestita Vjerana Miladinovića Merlinke javljaju se naše gej-lezbijske organizacije da kažu kako se plaše za svoje živote. Podsećaju, to nije jedini smrtni slučaj budući da je prošle godine ubijena jedna transeksualka Minja Kočiš. 

Zahtevaju razgovor sa Borisom Tadićem. Plaše se. Hoće nešto. Nigde ne piše šta. Traže prava. Nigde ne piše koja prava. Stani malo, gledaj, vidi, pazi. Ubistvo je strašno, to nam je jasno. Niko nema pravo da oduzme život drugom biću ma koliko se ono razlikovalo. Zato i postoje zatvori. Ali naša istorija nam kazuje da imamo više nerešenih slučajeva ubistva u državi nego para u budžetu. Nikad se na to nećemo navići, što je dobro, taman ćemo se svake godine podsećati koliko je prošlo vremena od istrage. Ako se nekad neki ubica i pronađe, i još stvarno bude bio kriv(a ne neko žrtveno jagnje), nazdraviću u to ime. 

"Drzava treba da stiti svoje gradjane". Koliko puta se ponovi ta recenica u vreme tragedija. Pa ni Bog ne cuva svaku budalu na planeti ako makar malo ne povede racuna o sebi! Kako ce ti DRZAVA pomoci ako sam sebi ne mozes?

Polako, da se izjasnim. Super je to , svi se volimo la la la. Ništa protiv LGBT osoba nemam kada je reč o njihovim seksualnim i ljubavnim obeležjima. Ali, da zahtevaju od države nešto a da sami KONKRETNO ne znaju šta, e to je već neozbiljno. Šta vi imate što ja nemam i obratno?!

Ja sam žensko i često sam na meti perverznih i poganih matoraca koji verbalno i fizički posrću na mene kao na objekat svoje požude. I šta sad? Pošto sam nesposobna sama da se odbranim treba da napišem pismo? "Dragi predsedniče, molim Vas nađite vremena da ubedite Dačića da zaštiti žene. Zabranite svim muškarcima da nas pogledaju i ne daj Bože, priđu. Po mogućstvu osnujte i Sekretarijat za kontrolu ponašanja muškaraca na javnim mestima."

To je, dakle, moj konkretan zahtev. A koji je vaš? Svaka normalna osoba poštuje vaše opredeljenje. Ne razumemo se u pogledu vaše potražnje.

Sutra ću i ja da se žalim predsedniku. Sutra će svako od nas da nađe barem jedan razlog zbog kog bi pisao Tadiću. Ali ne može on da zabrani mom ljubomornom dečku da me ubije. Ne može on da naredi ljudima:"Ne dirajte žene na ulici!". Ovo nije Kraljevina Srbija, niti je naš zakon jednak za sve. Ali tu je potrebno malo više truda i rada od jednog pisma jednom lepom predsedniku.

 

Bolest!

Jeste li citali jucerasnji tekst u Kuriru o nekim likovima sto salecu klinke preko interneta? Pocinju sa onim naivnim pitanjima, koliko imas godinica tralalalala , pa nastave s najstrasnijim vulgarnostima?! Muka njihova je sto nisu znali da se ne dopisuju s trinaestogodisnjakinjama vec s novinarkom spomenutog lista, koja ih je, je l te, zavarala. Uhvaceni su u mrezu,  ali nisam primetila da se iko zbog toga potresao? MUP cuti, mame i tate se brinu za svoju decicu, a najbanalniji predlog bio je "kontrolisite svoju decu". Kao da je to ikako moguce. 

I posle mi kazu da ne citam Kurir. Pa, zasto? Na stranu, neke tabloidne gluposti, ovo je sasvim ozbiljna stvar i nisam nesto videla da se iko od drugih novinara iz drugih novina kao potrudio da produbi svest ovog naroda kada je o pedofiliji rec. Srasla je uz nas, navikli smo da nas seksualno uznemiravaju, ili sta? Sta je problem? 

Ne mozemo da ocekujemo da nam deca izrastu u normalne ljude ako od malena budu bombardovana seksualnim neurozama s raznih strana. Nije ni cudo sto postaju huligani i svoje frustracije iskaljuju agresivnoscu. Ne postaju oni to odjednom , takve ih mi stvaramo. Pedofilija je bolest, ne treba nam smrtna kazna, ali sa time definitvno moramo da se suocimo. Prava tema za neki Insajder ili novu emisiju koja ce takve bolesnike oterati tamo gde im je mesto. U Sibir!

Zene sve mogu, al jedno ne

Ja sam zensko i ne znam da vozim. Nema tu neke goleme filozofije, ne radjamo se nauceni, ali k'o sto o zivotu Karla Marksa znam sve, tako o kolima ne znam nista. I ne mogu da kazem da nisam pokusala da naucim. Vozacku dozvolu posedujem i nisam je dobila "preko veze". Kad me natarala muka, tj. uvodjenje ovog "novog zakona", odvozala sam svoje i kol'ko tol'ko savladala osnovno.

Jedva da umem da idem u rikverc pravo, a kamoli da se parkiram. I to kao neka istrazivanja pokazuju, je l te, zene nemaju razvijen taj deo u mozgu sto pomocu njega ides u rikverc(??). OK. Ima i izuzetaka, ribe koje su super vozaci. OVDE NIJE REC O NJIMA. Ovde je mesto ostalim zenama. Onima koje ne staju na pesackom, ne voze preko 60, gledaju levodesnogoredole kad se ukljucuju u saobracaj koji prethodno apsolutno zablokiraju. One su "pazljive" jer to je narocito zenska osobina. One su nesnalazljive, ponosne na sebe kad promase rupu, k'o da su egipatske piramide podigle.  I one nikada ne prave teske sudare. Ali vas dzoknu otpozadi tek toliko da se zacenite od smeha pre nego sto se na nju izderete. 

Tako je to sa zenama. Kao sto voze, tako otplacuju i kredite. Oprezno, na vreme, pazljivo. Tako je bar pokazalo jedno istrazivanje, nedavno objavljeno u Blicu, koje zene velica kao neke maherke u baratanju s novcem. Ne, s novcem kazem ja, samo sa obavezama. Te iste zene koje kredite revcnosno otplacuju, o kesu brinu koliko i pesacima sto prelaze ulicu. Zabole ih, ako je preko puta dobar izlog s cipelama.

Ali one ce da nastave da voze, da trose pare, da zive normalno. Sto je ok, samo ako vi niste taj pesak sto prelazi ulicu.

Evrovizija- izvisija

 (Dalje)