Vašar taštine
Ulazi devojka sa svoje tri drugarice u Gaga turs autobus i smešta se iza vozača. Posle izvesnog vremena putovanja, devojke uzdišu, konstatujući da im je jako vruće. Utom se jedna od njih pruža ka vozaču i pita ga da li može da otvori prozor(?!), na šta joj vozač, naravno, pokazuje rukom ka ventilaciji, objašnjavajući joj da ,prozora u autobusu, je l te, nema... !
Budući da su te četiri devojke krenule na Pravnijadu, ubrzo dakle kreće priča... Koja sledećih dvesta kilometara ne jenjava, osim u momentima kada revoltirani vozač pojačava vesti, pa cecu, pa opet vesti...A priča kaže sledeće- Jednoj su rekli da liči na Džesiku Simpson, drugoj se sviđa Vuk Vuković na šta se treća zgrožava, dok četvrta objašnjava svoju prilagodljivost rečenicom: " Ja sam kao iguana."
Ne bilo mi teško da slušam te četiri površne nesreće još 5 sati ako treba, ali onaj deo sa koliko kofera, cipela, majica, kožnih pantalona i brushaltera je koja krenula (u petak na pravnijadu, dakle, na jedno, eventualno dve veceri!) ,e dalje stvarno nisam mogla. Nabila sam slušalice na uši i ostavila se Džesike Simpson i njenih drugarica.
Čovek bi pomislio, biće bolje kad stignemo tamo. Međutim, kako smo kročili na Zlatibor, tako je frik šou počeo. Mmoci u majicama po sistemu, mnogo sam jak, hladnoća mi ne može ništa, devojke- gomila Jeleni, Seki i Ceca sa primesama Rijana ću da budem kad porastem, a Lejdi Gaga mi je rođena sestra. Do onih imam kuću na Havajima, al sam ovde došla samo da pokažem ten!
Pogledi, pogledi, pogledi. U to ko ima više stvari, ko će više puta u toku dana da se presvuče i koga će uveče na treptaj ogromnih trepavica da puste u klub, pa čak iako odande cepa i kineski rok, pobiće se za svoje mesto i njihovo rezerve.
Je l to normalno? Bez zajebavanja, da li je to normalno? Da mladi od 19-25 godina kao osnovni vid svog mini odmora na Zlatiboru vide samo sedenje u kafiću neizostavno pored prozora da se vidi da ti imaš gde da sedneš, da je poenta izlaska-provoda, u tome da odgurneš rulju i uguraš se na mesto u kome će biti što manje vazduha, da nosiš mini suknju i kožnu jaknu na PLANINI AMAN na 4 stepena u POLA DVANAEST PREPODNE.
Kakav bedak što sam nenormalna. A tako bi mi dobro došla jedna gajba na Havajima.
Beli dan
Sunce. Plavo nebo. Po neki beli oblak i blag vazduh. I šta još? Sve- sve će se završiti jednom. Hvala Bogu, ništa ne traje večno. Umrećemo, umrećeš ti, umreću ja, umreće ovaj lepi beli dan. Nije li u tome svo savršenstvo sveta? Nije li u tome očaravajuća lepota. Ja volim leto, volim Sunce i gladna sam ga, gladna kad ga nema. I onda, dobijem li ga, želim ga što više na sebi, na svojoj koži, na svojoj kosi, u nozdrvama. Hoću celo da ga upijem. Ali, previše sunca bi me ubilo. Hvala Bogu, pa nije ni taj beli dan večit.
Ako ne znaš da sve može jednog dana nestati pred tobom, da li možeš više da ceniš to što imaš? Možeš li najzad da kažeš sebi- Hvala ti, Bože, na ovom trenu. Hvala ti Bože na njemu.