Pobednik

 

Koliko su lepi ljudi u Beogradu najbolje se može videti petkom uveče. Volim taj dan jer on više nego bilo koji drugi, oslikava moj Beograd. Čim kročite na Terazije, vidite tu uzbuđenu gomilu. Ali pravu gomilu, prelepih, presređenih, premladih ljudi... Ej, pa to su , košulje, parfemi, štikle, šljokice... Redovi ispred obe trafike na Trgu, pa čak i ispred picerije Trg. Jer nije bitno koliko smo večeras lepi, nije sramota jesti pred izlazak. Mada, ipak više je onih koji čekaju u redu ispred trafike kod Studenjaka... Tamo se ne mogu videti baš takve šljokice i štiklice, oni su lepi na svoj martinski i dredovski način, ali svakako ih odlikuje jedna dvolitra, pokoji vinjak i mala vodka.

Ali, vratmo se toj užurbanosti... Nikad nisam znala da li svako od njih ima svoj plan za izlazak, jer mi često deluje da su neki ljudi tu samo došli da pokažu koliko su lepi. Koliko su sređeni, nacifrani, isfenirani ili pod gelom, ali lepi, svako na svoj način i po svom ukusu...

Jednom mi je palo na pamet samo da odem do grada u petak uveče i da ne izađem nigde, ali samo da proverim da li je i dalje sve na mestu, lepo i sređeno. I ti ljudi... Bože, koliko ih ima... Kad krene rulja Knez Mihailovom pa se jedan deo raspe kod Obilićevog venca, drugi kod Palasa, treći kod Kosančićevog , a ostatak po Studenjaku i Kališu... Ali nekako se svi sretnemo na kraju , tamo ispod mosta... Ispred nekog splava... Pomešamo se svi, i metalci i narodnjaci i lepi na ovaj i lepi na onaj način i svi se smeju i svi pričaju i svi se vole. Mislim da nikad nije bilo toliko ljubavi u Beogradu.

Ne mislim one romantične ljubavi gde se dvoje ljube po parku. Nego baš te prijateljske, gde svako svakom kupuje pivo, traži i uzima cigare, daje osmeh i po koji savet. Kad se svi dogovaraju sa svima gde se večeras izlazi ili pije, a pitanje je da li smo se ikada ranije sreli u životu... A možda i jesmo nekada u jednom od tih Petkova noću....

Ako zanemarimo petak kao najlepši dan za Beograđane u smislu da oni tad najlepše izgledaju, morala bih da dodam i to da je jedna od primamljvih strana Beograda takođe i to da uvek svuda ima ljudi. Najozbiljnije, uvek. Stalno se nešto događa, uvek nešto vrvi... I u tri ujutru nije čudno videti ljude po Knezu na primer kako se samo šetkaju tu okolo, a ne manjka ljudi ni po ostalim ulicama. Meni je to neverovatno. 

I nije to da ljudi zgubidane, nisu oni svi nezaposleni mamini  i tatini sinovi koji ''bleje po kafićima''. Ovde je reč i o studentima i srednjoškolcima i mladim zaposlenim menadžerima, advokatima, psiholozima... To kultno veče petkom privlači svakog kome je Beograd u krvi da se skotrlja do njegovih glavnih ulica i uplovi u masu. Stopi se u Beograd. 

 Nije to više ni do bogatstva, ni do toga koliko smo moderni. To je kao neki magnet. Da ti moraš da budeš deo toga, jer te privlači, Beograd te uvlači u sebe... To je za mene pravo čudo. Ono malo prelepo pobedničko čudo s vrha Kalemegdana. Jer Beograd je , definitivno , POBEDNIK.