Jer ljubav nije prestala, samo se sakrila...
Nisam spremna za ovo. Nikad mi nije palo na pamet da cu morati da se odvojim od tebe. Cak i kad mi je dolazilo do uma, delovalo mi je totalno besmisleno. Pobogu, sta je to sto je jace od nas i sto bi nas moglo razdvojiti. Sad znam. Mi sami.
Nisam spremna i nikad necu biti. Otisla sam, necu se vratiti, ali ne garantujem da necu svim svojim bicem zeleti da se sve odigralo drugacije. Da, mrzim nas oboje. Sigurni u jedno drugo izgubili smo sve. Budale. Idioti. Nikad ti to necu oprostiti. Nikad to necu oprostiti ni samoj sebi. Budalama se ne moze suditi. A to smo mi, definitvno.
Sve je krenulo nizbrdo i ti si oduvek bio jaci, zasto nisi zaustavio sve dok si mogao? Bila sam tu, pomogla bih ti. Preopustio si sve sili inerciji i ono sto je moralo da propadne, propalo je.
Nismo to zeleli, ali smo to dozvolili. Zato te krivim. Zato krivim i sebe. Nisam spremna da sama odem dalje, ali nemam izbora. Gotovo je i tesko je. Na hiljadu puta teze stvari u zivotu nismo spremni pa moramo da ih izdrzimo, mogu i ja ovo. Ali me deprimira sto ovo NIJE MORALO da se zavrsi ovako.
Ko je kriv za to?