Masakriranje samopoštovanja

Ima tako predstava koje vam pomere želudac, koje vam preokrenu dan, koje vam prodrmaju život  a bogami i onih koje su tu da nasmeju, zabave i ostave sa pitanjem - To je to?!

Koliko mi je uzbudljiva bila cela priča o Ateljeu 212, Kokanu Mladenoviću, glumcima pobunjenicima, toliko sam bila zainteresovana da vidim šta to tamo ima toliko specijalno da se po medijima prepiru konstantno. Ništa. Barem ne ,,Bog masakra''.

Ako izuzmemo veoma simpatične glumce, ne znam što sam bezobrazna, stvarno dobre glumce, predstava k'o predstava, radnja i ceo utisak je ,,Pa, dobro, i?''. Ne znam, verovatno su me razmazili na sceni ,,Raša Plaović''  pa sam navikla da sa predstave izađem šokirana, preznojena, uplakana i onda mi, samo niz simpatičnih dijaloga, jednostavno nije dovoljan.

Ne kažem da je predstava loša i dosadna ili da sam izašla sa pola, nikad to ne bih uradila glumcima, ali mogla sam da preživim i bez da je pogledam. Ok, nasmejali smo se, ugušili se od dima cigareta i ''Kuros'' parfema , naučili da žene koje piju muškarce stavljaju u ,,neugodne pozicije'' i ,,narušavaju svoje samopoštovanje'' ali moralo je biti još nečega.

 Beskrajno simpatičan Tihomir Stanić sa svojim napadima i slatkom histerijom je svakako ono što je zešećerilo predstavu. Dikcija i laki prkos Dušanke Stojanović ono što joj je dalo gorčinu. Nonšalantnost Svetozara Cvetkovića joj je dalo poseban šmek, a Jelena Đokić svojim glasom i stasom je ono što je predstavu upotpunilo dajući joj- lepotu. Kao što je moj ''sapredstavnik'' primetio ,,Mora da su podmladili Tanju Bošković''.

Dobra glumačka ekipa, sjajan prikaz četiri vrste ličnosti u kojima smo u svakom momentu mogli da se pronađemo, makar u nekom delu i obliku... Samo ostaje to ''ali'' da visi u vazduhu. Ako bi se nešto i dodalo, svakako bi predstava bila uvrštena u moje ''must see''.