U cutanju je sigurnost
Lik pokusava da zaseni devojku i kaze joj -Imas prelepe oci- na sta mu ona odgovara -To je najbolje sto umes?-
Dijalog u romanticnoj komediji 'Love and other drugs'.
Cutala sam dve nedelje, cekala sam da simptomi prodju sami od sebe, povremeno samu sebe bodrila da se nista ne desava, barem nista lose. Nisam ukapirala odmah, ili jesam podsvesno, da je to onaj klasican period inkubacije bolesti, u toku kojeg se nadas da ce bolest proci sama od sebe(kako je i naisla) ili da bolest ni ne postoji. I dok sam zavaravala samu sebe, ujedno sam i tonula u jedno ogromno blato. Nadam se da ce se ispostaviti da je lekovito na kraju. Nisam sigurna da znam sta mi se desava, nisam sigurna da smem da se suocim sama sa sobom, i da odgovorim na jedino pitanje na koje nisam imala nikakav odgovor i zero inspiracije da manipulisem momentom, na pitanje- I sta sad?
Kada se ukloni uzrok bolesti, bolest sama po sebi treba da icsezne, zar ne? Jednostavno uklonis ono sto izaziva sve te promene u tebi i onda se stvari menjaju i organizam pocinje da ozdravlja ili se vraca u normalu. Ja sam ispala iz normale. Ili, sto je jos gore, nisam sigurna kako moja normala sada treba da izgleda.
Ljudi mnogo pricaju, zaista, ja mnogo pricam. Cesce ne mogu da cutim, nego sto ne mogu da progovorim. I dugo mi se nije desilo da ne znam sta da kazem. I shvatam ja da svojim cutanjem delujem odbojno, krajnje retardirano, mozda neodlucno ili nezainteresovano, u svakom slucaju neadekvatno momentu u kom treba da das odgovor na pitanje - I sta sad?
Ali, ako nista drugo, ako bas nista drugo nikada ne izvucem iz ovoga sada, svakako sam naucila i mozda prvi put shvatila da cutanje govori vise od reci. I da jedno jedino delo ima vise znacaja u dve nedelje nego hiljadu izgovorenih recenica. I to je zaista divno! Ali da li je dovoljno...