Pinokio
Zovem se Marina i imam 10 godina. Nepunih. Zaljubljena sam u jednog Marka i jednog Igora i najveći problem mi je da se sama šetam po selu, strah me. Plaše me bikovi, plaše me senke i plaše me ti momci. Ne umem da razgovaram sa njima, jer se stalno trudim da ispadnem pametna, a umesto toga ja se stalno smejem.
Sedimo na brdu ispod moje kuće, Marko i ja, i smejemo se: maslačcima, travi, plavom nebu. Na tom brdu ću mnogo godina kasnije donositi bitnije odluke, i katastrofalne greške, ali se nikada neću kajati.
Ulazim u sobu, na stari drveni krevet, dugačak tek toliko koliko ispružim noge, ja desetogodišnja devojčica. Masnim rukama od omiljene poslastice, alve, listam omiljenu knjigu „Pop Ćira i pop Spira“ i smejem se, smejem se.
Godinama kasnije, doći ću ponovo u istu sobu, leći ću ponovo na isti krevet, ješću isti slatkiš i čitaću istu knjigu. Ali na krevetu sam sklupčana, alva je plastična, ima neku veštačku „modernu“ aromu vanile, a knjiga... Pocepana, fale stranice, i ima potpuno drugi smisao. Ali i dalje omiljena.
Sve vreme sa police me posmatra gumeni Miki Maus.
Te godine, malo dalje šetam od kuće. Marko i Igor više nisu pretnja. Bikova nema toliko u blizini, jer je premalo stanovnika ostalo u selu, a na rubu siromaštva. Senke me plaše i dalje, ali sam ih prihvatila i saživela sa njima. Shvatam da su moje. Momci nisu faktor. Plašim se sebe i toga šta ću odlučiti.
Bila jednom jedna knjiga koju sam čitala u tim desetim godinama. Avanture Pinokija, ili tako nekako se zvala. Čitaš klasičnu priču, to je taj Pinokio, ali ti biraš da li će on da poseje zlatnike, da li će otići u zemlju igračaka i na kraju da li će da upadne u kitova usta. Imam deset godina, i ta odgovornost mi ne treba. Prestravila me ta knjiga za sva vremena.
A onda sam uhvatila sebe kako odlučujem. Idem. Hodam. Padam. Puzim. Dižem se. Koračam.
I ne trčim.
A taj gumeni Miki Maus me i dalje gleda.