Nešto što je bilo kao onih godina

(Najgora situacija na svetu kad nekoga volite jeste kad ne možete da to pokažete delima, nego morate rečima. To je grozno, sad ćeš ti meni nešto da ispričaš i ja ću tebi sve da poverujem i sve će da bude sjajno. A svet ne funkcioniše baš tako. Više je kao ono: "Ja govorim samo ono što meni odgovara da drugi ljudi saznaju, a ne istinu i samo istinu." )

Imala sam danas pregršt vremena da se naslušam raznih autobuskih priča budući da sam sa Novog Beograda do Konjarnika putovala koliko i da sam ićla do Čačka - i nazad. I ono što sam čula uzdrmalo je moj neokonzervativizam. Kazem "neo" jer sam ga upravo otkrila kod sebe, nisam znala da ga imam. Devojka sa minđušicom u nosu svojim prijateljima, sa žarom nekoga ko misli da je otkrio mudrost Božiju, objašnjava kako  nije u redu da njena drugarica spava sa svakim i da se ponaša "slobodno" dok na primer, ona, devojka sa minđušom u nosu, ne spava sa "svima njima". I sad ja obično ne slušam autobuske priče, ne, ne vadim se sada , ozbiljno ih ne slušam, mislim da ne mogu da podnesem toliko informacija koliko su oni u tim ćaskanjima radi da odaju. I, k'o što rekoh, ja ne slušam , ali kad sam već čula rek'o red je da se udubim u priču. Međutim, priča nije išla nešto dublje od zvaničnog zaključka Devojke sa minđušom koji je glasio :"Ma kapiram ja muškarce, ne mogu oni da budu verni, šta  on kao voli (lupam) Jasminu a onda mu se nabaci (opet lupam) Dragana i onda on ne može a da ne poklekne- ipak je muško." Mislim se , Bože Gospode, shvatim da ima 15 i po godina, tek krenula u srednju školu (nadam se) - od malena se uče da se navikavaju na takve stvari! 

Ne mogu da se setim da li sam ja imala toliko loše mišljenje o momcima u srednjoj školi... Mislim da nisam, valjda sam živela u nekoj bajci, tipa naići će neki fenomenalni lik koji će da bude Princ i sve će da bude sjajno i bajno. Malo mi je muka kad pomislim kakav bi mi život bio da sam se sa 16 godina pomirila sa tim da muškarci ne umeju da budu verni. Ne verujem da bih psihicki ostala baš sjajna. Elem, deca su otišla svojim putem, a ja u mislima čačkala svojih proteklih 6, 7 godina... 

Znate onu teoriju o tome kako se sve u životu u šta verujete ostvari i kako sve ono što dovoljno jako i čvrsto želite, žudite, nadate se i opet kažem u to verujete, to se i ostvari. E sad mi je mnogo  drago što sam sa svojih 16 godina maštala o fenomenalnom tipu a ne o konju sa penisom kome je opravdano jahanje kobila! Jer ja sam i dobila to što sam htela, a šta će to jadno dete da dobije ako već sad veruje da su svi muškarci smrdljivi gadovi. Ima vremena da se predomisliš ako nešto , zlu ne trebalo, krene naopako u tvojoj bajci...

I sad pošto me je mala iz basa iscimala (namerno sam se tako izrazila) morala sam da pogledam nazad u moju savršenu deceniju koja je iza mene. Tačnije, u pola te decenije ( da ne računam i pubertet). Samim tim i da se osetim sjajno, apsolutno sjajno što mogu da kažem kako sam uspela da sanjam o savršenoj osobi, kako sam je izmislila u glavi, i kako je Bog onda stvorio samo za mene, po mojoj zamisli!!!  Ovo je onaj trenutak kad ljudi pomisle, ok, lepo ti je, zaljubljena si, zato tako pričaš. Eee!! Wrong answer! 

Nekako ne popušta me nada u to da ću ako sam imala tako prelepih prethodnih 5 godina, isto tako imati prelepih sledećih koliko god godina. Ako sam isanjala svog princa iz snova, zašto ne bih i svoj posao,  i ko zna šta sve ne, ma šta god da smislim i poželim. 

Savet za malu iz autobusa bio bi apsolutno nešto što ne liči na mene da ja to kazem a to je "Vedrije to malo! " I to samo zato što mi je žao da se ne zarobi u nekom nepoštovanju sebe, jer misli da će je "muškarci" ceniti samo kroz seks...  Hoće njih milion ( ako ništa drugo, ono u mislima) , ali taj jedan , savršeni, voleće svaku tvoju manu onoliko koliko i tu njegovu, pa makar i samo pet godina. 

Eto, šta pričam a imam samo 23 godine, šta li ću da pričam za još pet...?