Čovek bez granica

Prave ljude upoznajemo samo jednom u životu. Onda ih ili zanemarimo shvativši ih olako ili na nama ostave najdublje tragove. Ovo je priča o jednoj takvoj osobi.

Pre četiri godine, kao što obično biva, letovala sam u jednom selu podno Rajca. Pre toga, naravno, naslušala sam se duhovitih priča što o čuvenom selu, što o ljudima o njemu, ali znate kakvi su ljudi, stalno nešto preteruju, pa mi prosto došlo da ne verujem dok ne vidim, u ovom slučaju, upoznam.

Bilo je leto, bili smo mladi i konstantno nasmejani. Bez ijedne brige, bez ijedne teške misli, bez ikakve stvarne muke. Jednostavno nismo imali razloga da ne budemo bezbrižni i normalno je da smo stalno bili čili.

Sedeli smo u dvorištu stare kuće u Šaranima, ispijali ko zna koje hladno pivo i čekali njega. Još pri prvom nagoveštaju traktora, poustajasmo i videsmo njega gde ulazi u avliju... Ne znam da li ste čitali Harija Potera, ali sigurno ste bar kao mali slušali priče o dobrim džinovima. E pa baš tako se on učinio meni. Velik, krupan, njegova šaka k'o moje četiri. Čini se vola bi mogao golim rukama da udavi, a on ni mrava ne bi zgazio. Ama s vrata vidiš, osmeh od uveta do uveta što odaje neopisivu sreću, želju da sa svojim starim komšijama popije po koje pivo. Ne viđa ih često i ona kad ih vidi, kao da mu sve zvezde siđu u oči. 

Pravo s vrata, pruža mi ruku, moja se utapa u njegovu, tera me da se nasmejem svojoj malenosti naspram njega. Čuveni GANC...

Jedna godina vodila je drugoj. Jedan prvi maj, jedno leto, jedna Nova Godina, pa opet... Celo moje društvo upoznalo je dobrog džina i svi samo jedno s njim znaju- da se smeju, smeju i smeju. Niko tako lako ne mami osmeh kao naš Ganc, sin Dragan kako on voli da kaže.

Od dana kada sam ga upoznala pa svaki sledeći put kad ga vidim,  brojim zvezde u njegovim umornim očima. Nikad nisam videla ni umornije lice, ni čilijeg čoveka. Ej, pa svako od nas bi posle teškog radnog seoskog dana, legao u krevet i samo maštao o spavanju! Ali ne on, on dođe svaki put, pravo kod nas, da popijemo po još jednu, da čujemo po još nešto što samo on može da nam ispriča, samo on da dočara.

Tako je bilo i ove godine. Pravo sa posla došao je kod nas da dočekamo Novu godinu. Nije mu smetalo ni to što je prethodnih dvanaest sati proveo radeći u rudniku. Jača je bila želja za nama, od njegovog umora. Svi smo bili oduševljeni njegovim dolaskom, a on nam je svoju ljubav iskazao na njemu svojstven način- skuvao nam je domaću vruću.  

Tačno u ponoć zagrlila sam ga jako i jedva ga obgrlivši. Ogroman čovek, jos veća duša. A on je s nama uživao još koji sat pa pravac kući- po pušku! Dok smo mi svi spavali, on je lovio. Kaže, ekipa za lov mu je strašna, sve dobri ljudi, po ceo dan love, posle kuvaju, opet uživaju u to malo slobodnog vremena koje su za sebe odvojili. Da li mu je palo na pamet da odmori? Ne, kaže, spavaću kad vi odete... I stvarno dok smo mi poustajali i kol'ko dok smo ručali, on je već bio kod nas, spreman za još jedan dan smeha i priča sa svojim mladim prijateljima. 

Gledam ga, kako stoji čvrst kao stena, čini mi se, taj čovek je prošao sve boli, doživeo milion patnji i onu najtežu, izgubio je dete. Ali, njegov duh ništa nije slomilo! Ništa!!! Gledam ga i pitam se, bre, koji je tvoj problem, Marina? Koji je problem bilo kod koga od nas? Pogledaj čoveka kako se živi i uči! Dok nije kasno...

A on sa puškom na leđima, prati nas dok idemo kući i vidim sneveselio se. Od svih stvari na svetu, najteže mu što mi idemo. Pruža mi ruku, a ja mu doskačem, čvrsto ga zagrlivši. Mislim, ne oseća on to, ali vidim, dotakla sam mu srce. 

Dvanaest sati rudnika, malo spavanja, 6 sati lova, i opet , opet... Ni trunke nezadovoljstva, ni naznaka kukanja, ništa... Samo lepe reči, samo priče za slušati i uživati. Takva ogromna duša boravi u svakome od nas, ali mi kao da smo je ubili zauvek. On nije. On je osoba na koju treba da se ugledaš, i ti i ja. Nije kasno da otkrijemo prave vrednosti u životu.

Ne brini, Ganc, eto, kol'ko već za Prvi maj, mi ti dolazimo!