12 u 2012.

Mislila sam da će ovo biti samo jedna od godina koja neprimetno prođe a da  ne znamo ni zašto se dogodila.

Onda sam ovaj 31. decembar doživela kao apokalipsu, sudeći po sinoćnjem snu... Tako da sada, moram da napravim jednu ... mini  retrospektivu...

1) Nažalost, prva stvar je s kojom je godina počela je i najtužnija. Predobra devojka, domaćica, sestra, osoba, anđeo u svakom smiuslu te reči je otišao tamo gde samo Bog zna. I dužnost kakvu nikad do sada nisam osetila. Da budem jaka u ime cele familije. 

2)  Najmirnijih i potpunijih mesec dana u mom životu- boravak u Švedskoj. Ono što mi je odavno bilo neophodno, a tek sam sada to sebi ispunila. Vratila se sa sigurnošću da nikad nikome ne dam da mi remeti mir koji sam tek tada naučila da cenim.

3) Stara ljubav zaborava nema. Ima, ali da se nisam suočila sa svojim srednješkolskim maštarijama, ne bih danas znala da cenim ono što sam imala posle. 5 godina mature kao otrežnjenje i kao veliki utisak za Malu Marinu. Do tog momenta nije ni znala koliko je odrasla. I koliko su neke ljubavi samo mistifikacija   (ovo je za M, ako čita, ubacio si mi taj pojam u glavu) .

4) Ono što smo čekali predugo vremena i vrlo glupo doživeli tek sada. Ti i ja na moru. Šta smo čekali do sada, ne znam. Neko gore verovatno zna. Utisci su lepi, ali gorak ukus da je sve to kasno došlo, neminovno je tu. Što ne menja činjenicu da su ti dani bili jedan od boljih utisaka ove godine.

 5)  Tradicija koja je počela mojim rođenjem, ali nastavljena tek pre nekoliko godina. Vlasina. I to što svake godine ostanemo koji dan duže. Ne mogu a da ne budem zahvalna za ljude koje nisam videla godinama a koje sam srela tamo. Kao i za vezu sa mojom sestrom koja je od tog momenta postala neraskidiv deo mog života.

6) Takođe bespotrebno dugoočekivano, (mada ko zna zašto se te kockice sklapaju tako kasno. Verovatno je samo bitno da se sklope) Kruče. Život sa vama dvema u tih 10ak dana mora da je bio kruna ovog leta. Divni ljudi na moru, novi i stari. Nešto novo naučeno, i nešto završeno.

7) Polaganje jednog od težih ispita. I pritom ne mislim samo na Savremenu političku teoriju koliko i na ispit ''ljubavi''. Jedan uspešno položen, drugi oboren. Zauvek. I ona količina bola koju samo neko svestan i suočen sa neminovnošću događaja može da oseti . Donekle ista bol kao kad neko umire. Jer odlazi, pa odlazi, da li na ''bolje mesto'' ili samo na drugo mesto dalje od vas-nebitno je za suštinu bola.

8) Ovo traženje smisla posle koje je usledilo su u životu svake devojke verovatno najteži trenuci. I iskreno sumnjam da je svako spreman da se suoči sa greškama koje usput napravi. Ali se te greške, jebiga, dešavaju. Međutim, nema ni svako od nas tu osobu pored sebe koja ćuti i gleda dok ti ne saspe sve u lice. Takve stvari te menjaju. Ako si dovoljno hrabar da prihvatiš poraze kao pobede, na bolje, ako ne, padaš na dno i nema te više, ne vrediš ni sebi ni drugima.

9) Ali zašto bi to bio kraj porazima? Još nepoloženih ispita, i još prijateljstava na ispitima... Neke smo položili, neke smo pali, neke smo briljirali. Još razloga da se pitaš zašto se budiš, zašto se trudiš oko ljudi koji su odavno prestali da se trude oko tebe.

10) I onda kada sve udarce pretrpiš, kada se ne ne nadaš, nego kada očekuješ smak sveta , tada nastupa nešto što bih ja pretenciozno, u skladu sa celim ovim tekstom, nazvala Zaslugom. 

 11) Novi ljudi nisu povod novim osećajima. Nego novi odnosi sa starim ljudima. Onima kojima nikada pre nisam davala šansu. Sada sebe pitam zašto? Ali kao i svaki drugi utisak ove godine, zaključiću da su i ovde neke kockice morale da se poklope pod nečijim tuđim upravljačkim palicama. 

12) Najveći utisak je Zahvalnost. Za dela ljudi oko mene koja su uticala na to da se ova godina ne završi ravnodušnošću. Za sve započete priče, za one završene, za one koje traju duže nego što smo ih svesni. Za kuvana vina, čokolade, belu haljinu, mohito koktel, Har du en flikven, i njene oči u kovčegu. Odavno nam je ovaj spokoj svima bio potreban, a meni naročito.

Sedi, udobno se smesti

Nisam skona da komentarišem nečiji muzički ukus. Šta više bilo kakav ukus. I nikad se nisam bavila kritikovanjem nekog muzičkog albuma, kao, šta se ja razumem u to. Ali, pošto toliko otvoreno ističem da sam Severinin fan, shvatila sam kao svoju odgovornost da prokomentarišem njen novi album koji sam imala prilike da preslušam.

Ona je najavila svoj album pesmom ,,Uzbuna'' koja je brza, hit, prosto nastavak Breda i Italijane... Ali album ,,Dobro došao u klub'' je sve samo ne poziv na žurku. Ima tu pesma dve koje ćemo slušati po klubovima, ili uz koje ćemo da đuskamo na njenom sledećem koncertu... To vam prepuštam da otkrijete sami. 

Međutim, kada je reč o albumu u celini, moja topla preporuka je da ni ne pokušavate da se upuštate u to bez flaše dobrog crnog vina. Ako ste, kojim slučajem, jedni od onih koji su svoje veze okonačali u decembru (jer sva istraživanja pokazaše da se tad nešto veze najviše prekidaju), ili ste završili sa nekom svojom velikom ljubavlju, ovo je pravi album za vas. Potrebno vam je samo da budete sami, pustite njen glas da vas iskreno vodi kroz balade kao što su ,,Ostavljena'' i ,,Kamen oko vrata''. Znači, čaša vina, Severina, bolna uspomena i dobro emotivno secivenisanje. Jer je ovo jednostavno momenat kada čuješ njen glas i veruješ da je balada ona prava iskrena i moraš da se saživiš pa sve i da ti niko nikad nije slomio srce.

Onda skupiš ono malo što je ostalo u tebi hrabrosti, pustiš da te šalala melodije vode i dalje kroz neke ninana tekstove, i povratiš se. Posle ,,Šta me sad pitaš šta mi je''  , balade koja je (kao i sve napisano, po mom mišljenju), jedna od njenih najboljih balada i uopšte pesama, ovaj album vraća Severinu u tu bolnu ljubavnu fazu. I ostavlja nam još balada kojima ćemo se vraćati, koje će trajati. A ta tuga neće večno. 

A onda kada završiš srceparajuću epizodu, izađeš sutradan sa nekim novim, nekim drugačijim i nekim ko nije bio tu. Daš šansu sebi, daš šansu danu, životu. Jer ako je najgore što može da se desi da te ponovo slomi, pa lako ćeš sipati još jednu čašu i nazdraviti uz Seve. U krajnjem slučaju, ako ona može stalno da bude slomljena i da se vrati jača nego ikad , zašto ne bismo i mi.

Bravo, Seve, za prenos emocija i iskrenost, a oni koji beže od emocija jednostavno će morati da se pomire da u ovaj ,,Klub'' svi kad tad moramo da uđemo. Pitanje je samo ko je dovoljno jak da iz njega izađe.

 

Kraj mene godinama miran spavao

Ja oka nisam sklopila ni trena

Jer sam se straha nauživala 

Da ću biti zamjenjena

Ali srećo ja ću tebe ostaviti prva

Ne zbog toga što sam jaka žena

Ja sam se straha nauživala

Da ću biti ostavljena

 ***

 

 Suza nemamo čak ni kada nam se plače

Što je duži nam staž, rečenice su kraće

Jedno drugom iz inata smo kamen oko vrata

Hrabri umiru li kad imogu da prežive

 A ti znam čak i moje plašiš se blizine

Reci da li ljubav sada ima išta s time

 

 

 

 

 

(Stihovi su iz pesama ,,Ostavljena'' i ,,Kamen oko vrata'' sa Severininog albuma ,,Dobro došao u klub'')

 

Snow connecting people

Sneg spaja ljude. I baka što stoji i pubertetlija koji sede ovoga časa žele samo jedno- da autobus krene. Ne što pre da krene, nego da krene uopšte. Zaglavljeni su u saobraćajnoj gužvi izazvanoj istim tim snegom. Ali sneg spaja ljude. Pešak i vozač postaju jedno. Ako ne zbog semafora koji ne rade ni ovima ni onima, onda zato što se ne razlikuje gde počinje pešački a gde se završila ulica.  Kol'ko se jedan moli da ne padne, tol'ko drugi da se ne zaglavi. Sve je belo. I svi su nadrkani.

Što, bre, ljudi, pa gde žurite?

Evo, ako izađete iz autobusa, pa primetićete barem 10 prelepih devojaka sa lopatama u rukama ispred ''ženskih radnji''. Eno i dvojice rmpalija ispred Lilija. I  njih je sve spojio sneg. Upregli su lopate u fensi rukavice i sa pufnastim šeširima čiste sneg sa trotoara. Zapeli jedni, zapeli drugi, oznojiiše se k'o na plaži. Da li zbog pretnji komunalne policije ili gazdi ili treće? Biće da nijedni ni drugi na ovo vreme neće napolje,  tako da mora da je zbog fitnesa i zdravlja! Bravo!

A tek bujica ljudi koja od Vukovog spomenika kreće u osvajanje planinskog vrha poznatog kao Cvetkova pijaca!! Bravo, idemo, sad se pokažite! Smoreni od čekanja neindetfikovanog prevoznog sredstva koji bi mogao da savlada 654 automobila u koloni i 10 autobusa okovanih snegom i ledom (koji stoje zabezeknuto k'o da su svi kolektivno emigrirali iz Gane pa sad sneg prvi put vide) kreću oni u akciju. I bore se, i uzdišu, i jedna pahulja druga šesta, ma kakav semafor , ko to još gleda, uđi u onu prodavnicu, šta ću kad nemam pare, pa da se zagrejemo malo.

 Ej, da sunce sija napolju u sred proleća, ne bi ovoliko ljudi izašlo da prošeta Đilasovim bulevarom. Blago meni, izgleda da svi vole sneg. Nekolicina antientuzijazista ostala je u nepokretnom autobusu s čudom gledajući milenje ljudi po ulicama, pitajući se da nije taj bulevar dobio neku pokretnu traku pa se svi jednako kreću. Nemoguće je da ljudi zaista hodaju.

 Zvono na telefonu privuče pažnju tim dokoličarima što su našli posle posla da se šetkaju gradom. Halo, lepo je, uopšte nije hladno (puf, jedan mrgodan pogled) , nema snega, sve su očistili, može da se ide (puf, još 650), a kolima, ma jok to sad ne funkcioniše, ali za šetnju je baš super! Z i m a je. Srbija je. Osim ako nisi zalutala lama ne verujem da bi ovo stanje trebalo da te iznenadi a kamoli iznervira. 

Ako ništa, možemo da apdejtujemo status zemlje  ,, U snegu smo do guše''. I to je odlično! Za promenu.

 

 

Pozorišno dobro veče

Doterani ljudi ulaze na staklena vrata. Reflektori oko njih prave elegantnu atmosferu. Dočekuje ih ljubazno ,,Dobro veče'' na svakom ulazu. Ostavljaju svoje sakoe, kapute i elegantne jakne kod devojaka i mladića ne starijih od 30 godina, obučenih jednako neupadljivo u crne košulje, tamne pantalone, u tamnoj obući.

Onda se u toj istoj bujici kreću ka mestu dešavanja. Zanimljivo je da iako se sve radi simultano, nigde se ne stvara gužva. Još jedno ljubazno ,,dobroveče'' i mala potraga za mestom. Čuje se zvuk preko razglasa koji ih moli da utišaju svoje mobilne telefone. Smeštaju se i poslednje pridošlice u sedišta i svetla se gase. 

Taj miris... Taj osećaj... Kad ugledam glumca na sceni, kad dočekam da vidim njegov trud svih ovih nedelja, meseci, godina... Kad osetim miris pozorišta... Ne znam da li ste primetili ali u svakom pozorištu bude mirisa. Ne, samo komešanje tih parfema, raznoraznih šanela, armanija i toaletnih voda. Već onaj izistinski miris pozorišta. Osetim ga onda kad prvi put ugledam glumca na sceni. I uvek mi izazove prelep smiraj, neki tako blag duševni zanos. I vodi me tokom cele predstave...

A glumci... Ne znam kolike su im te njihove pozorišne plate, ali kolike god da su, ma opet su male. Nedovoljne za to osećanje koje u meni prouzrokuju. Oni daju sebe i onda kad ne žele, kad nemaju kud, samo da završe predstavu do kraja. Šta god da im je na duši, tu su , predaju se nama i ono što dobijemo mi, vredi svakog minuta njihovog rada. Uopšte ne mogu da zamislim kako im je. Ne znam čak ni da li bih ja mogla da glumim tamo nekog Doktora D dok u sebi gorim, patim ili razmišljam o Infostanu. 

Publika se smeje, plače, ustaje na pola. Ima nas oduvek raznih. Ali tako sam sama sebi ponekad smešna kad shvatim da imam osmeh na licu tokom cele predstave. Od momenta kad počne, do momenta kad se aplauz završi... Posle sam u transu, sabiram utiske i sve tako do sledeće predstave. Da, mislim da je to jedna od stvari koje mogu da okarakterišem kao moju strast.

Pozorište, ljudi na sceni, osećanja koja u meni izazivaju. Sreću, tugu, zanos, uzbuđenje, strah! I ti mirisi koji me ispunjavaju i ti utisci koji ostaju. Onda kad uzmem kaput i izađem pa se osetim kao da sam pročitala knjigu. Napustili su me likovi u koje sam se tako uživela, a s druge strane, znam da je u redu i da će doći neki novi. Koji će me opet nasmejati do suza ili dirnuti u najtananija osećanja.

Mlade nade, legende, nove glumice, igračice, balerine, pevačice, sportisti, bivši voditelji, glumci sa reklama, i glumci iz crtanih filmova. Stojmenović i Đuričko, Bosiljčić, Lane Gutović, Vlasta Velisavljević, Anita Mančić, Mićalović, Ćetković, Vanja Ejdus pa i Mirka što da ne... I fenomenalni Pele!!! Dragan Petrović. Života mi , jednoga dana, izaći će na scenu i reći će samo ,,Dobro veče'' i ja ću zaplakati od smeha i od sreće.

Ma hvala vam svima!

Hvala vam glumci što postojite za mene.