On ne ume žvaku da žvaće i hoda u isto vreme

Baletan i kamiondžijica. Naizgled nespojiva kombinacija. On tako nežan, prefinjen i galantan, ona tako gruba, teška na rečima, a i rukama. Krema za lice sa aloja verom u njegovim i pivo iz flaše u njenim rukama. Pre prve proslave godišnjice braka, razvode se, jer oboje misle za ovo drugo da ih ne voli.

Manjak viđanja i komunikacije doveo ih je do toga, a onda njegova majka kaže:

- Pa šta ima da razgovarate, niste u skupštini pa da palamudite.

 Sva složenost muško-ženskog odnosa, još ukomplikovanija tom "zamenom uloga", nje koja navija za Mesija i njega koji mesi.

Svekrva seljanka iz "Jebova" (Žljebova) i tašta, promiskuitetna Novosađanka, u stalnoj potrazi za ljubavlju svog života. Jedna odrasla u prirodi, a na drugoj prirodno nije ostalo ništa.

Kada Novosađanki "iscuri hijaluron iz usana", Ljiljana Blagojević (seljanka iz Žljebova) je najzabrinutije pita - Šta ćeš sad bez usta?!

Komedija koja obećava da ćete se dobro zabaviti, pogotovo ako imate jednu takvu svekrvu koja voli da čeprka po vašoj prašini. Ili ako se prepoznate u muškobanjastoj Kalini Kovačević. Ili u svom ljubavnom životu prepoznate taj problem - mnogo osećanja, a malo vremena za sprovođenje istih.

Ljiljana Blagojević, Sonja Knežević, Miloš Đorđević i Kalina Kovačević su svu komplikovanost porodično-ljubavnih odnosa izneli, rekla bih po smehu u publici, na uspešan način. I ovde moram da dodam da sam totalno subjektivna kad je o Kalini reč, jer bih od nje i paštetu kupila, a da je stariji deo publike s oduševljenjem pratio svaki mic Ljiljane Blagojević. Sigurno ogromna satisfakcija za majku i ćerku.

Možda samo još jedna lajt komedija, Zvezdara teatra, ali takve lagane predstave vas svojom još lakšom tematikom podsete da nije svaka životna situacija uažsno problematična i da bi možda i bolje bilo kada bismo joj prišli s osmehom. Možda bi se neke stvari lakše rešile. I neke reči lakše prevalile s naših usana bez hijalurona.

Duh prošlosti u starom tramvaju

Nijedan deo grada ne volim koliko Bulevar kralja Aleksandra. Svaka poprečna ulica, svaki pločnik na trotoaru, svaki izdanak platana, svako ćoše i svaki bombaj, meni je omiljeni. Od Tršćanske do Beogradske, dijagonalno i paralelno, svaki metar mi je drag.

Sećam se, imala sam oko sedam, osam godina kada sam, po običaju nedeljom, išla sa babom u goste kod pradede koji je živeo "na Bulevaru". Usput bismo kod Đerma kupile potkovice sa sirom, premasne i prevelike i za babin holesterol i za malu devojčicu iz plesne škole, ali ne bismo ih preskakale ni za živu glavu (I danas na istom mestu prodaju iste potkovice na samom ćošku kod ulaza u pijacu).

Išle smo uvek same, ali tog dana pridružio nam se i moj stariji brat. Međutim, baka k'o baka, malo se "zaboravila" i promašili smo zgradu u kojoj pradeda živi.

Dogovorili smo se da obiđemo jednu zgradu, ne bi li smo potrefili ulaz, te su oni krenuli s leve ja s desne strane, da se nađemo na sredini. Međutim, da bi stvar bila zanimljiva, neko je tu pobrkao lonce i poklopce tek od moje babe i brata u jednom momentu nije bilo ni traga.

Ja se vrtim oko zgrade ili se zgrada vrti oko mene, imam sedam godina i samo razmišljam koliko mi je lepo tu gde jesam, iako sam sama i izgubljena. Zaboravite na mobilne telefone, tada ih nije bilo.

Naravno, posle nekoliko minuta, ne znam možda i sata, potrage, kad si mali i vreme ti je preuveličano, odustala sam ja lepo od svoje babe i brata, shvatila da tog dana neću videti ni pradedu i uputila se u pustolovinu zvanu "Bulevar u očima jedne devojčice". 

Tramvaji su mi izgledali strašno i ogromno, šine nerazumljive, pa iako sam znala da se do pradedinog stana stiže tramvajem, i da se uvek njima i vraćamo, nisam se usudila da u neki i uđem.

Tako sam sama od Vukovog spomenika, gacala onom, u mojim očima ogrooomnom ulicom, i istraživala bulevarske magije.

I radoznala i uplašena, sve do Cvetkove pijace za mene je bilo nestvarno iako sam svake nedelje tuda prolazila i gledala sve te izloge sa babom iz tramvaja.

Sad sam bila sama i sve je čarobno i sve je misterija. (Sećam se jednom sam posmatrala iz ostave pradedinog stana kako se na drugom kraju Bulevara podiže zgrada dok mi je iz stana parao nozdrve težak miris naftalina pomešanog sa mirisom bezbroj prastarih knjiga)

Naravno, uspešno sam stigla kući, a pola sata kasnije i moji saputnici. Baba, ljuta i isprepadana, a brat, kao i svaki stariji brat, strašno animiran situacijom.

Moj zaključak je da sve te nedeljne posete i sva ta lutanja moja po pradedinoj zgradi i ulicama okolnim kad me izgube iz vida, mora da su doprineli mojoj ljubavi prema ovom delu grada.

Posle rekonstrukcije ove, nedavne, pod Đilasovom inicijativom, bila sam najsrećnija osoba na svetu jer su ti dani kopanja i bagera duž čitave avenije za mene bile čist pakao, znajući da tuda ne mogu da koračam.

Danas, svakog dana putujem na posao "peticom", a ponekad u povratku ugrabim za sebe i 15-o minutnu šetnju do Cvetkove pijace. I tada sam srećna kao ista ta mala devojčica.

I moraću da priznam- obožavam tramvaje. Obožavam rebraste podove starih tramvaja, izgrebane zidove, polužvrljane stolice na kojima se oljuštila farba.

Pa to što jedan dan sednem na crvenu stolicu, a drugi dan na sivu. I što su prozori tako veliki.

I što te ljuljkaju, ali nikad ne možeš da se uspavaš jer uvek ima gospođa sa velikim tašnama koje bi te gurnule da im ustaneš ako ih već sam nisi primetio. 

Nemam ništa protiv ovih novih "španaca", ali ostavite mi tu i tamo po jednu staru peticu da se osetim opet kao da se vraćam iz posete mom pradedi Aleksi.