Beogradske priče

,,Čovek koga posle dužeg tamnovanja iznenada i pre vremena puste na slobodu, prolazi uvek u početku manje ili više kroz tešku krizu. Takav čovek pre nego što ponovo dođe do svog starog slobodnog hoda i kretanja, prođe dug period privikavanja. U tom periodu, mogu se, otprilike, utvrditi tri faze. Prva faza. Ma kuda išao i ma kako se kretao, čoveku se čini da čuje za sobom korake stražara koji ga u stopu prati, i samo bi trebalo da se okrene pa da ga i vidi. Druga faza. Hodajući slobodno po ulicama čovek oseća da mu nešto nedostaje: ne čuje korake i nema više osećaj da bi, čim se okrene, ugledao ranijeg večnog pratioca svih svojih pokreta i izlazaka- naoružanog stražara za svojim petama. To mu smeta, uznemiruje ga i plaši na svoj način. I, najposle, treća faza. Čovek ne čuje korake za sobom i nema osećaj da ga neko prati, ali to mu ne smeta, jer i ne pomišlja više na stražu ni na vreme tamnovanja. To znači da je robiju ne samo preživeo nego je i preboleo i uspeo da ozdravi od nje. Tek tada može bivši robijaš kazati da je opet slobodan čovek koji se slobodno kreće. (Možda ove faze i nisu kod svakog pojedinca potpuno ovakve ni ovako oštro ni ovako jasno određene ni podeljene, ali nesumnjivo svak ima od svake od njih ponešto.) ."

 

Ivo Andrić 

Odmor u ljubičastom cveću

  

 

 Zatvorila sam jedna vrata i otvori se svaki prozor na soliteru. Ali nešto se mislim, ne plaše se babe u autobusu džabe one promaje, mogla bih i ja malo da se pričuvam. 

Podmladila sam se za sedam dana, tačno sedam godina. Doduše, to samo u duhu, kao ono kad kažeš: "E, da mi je ta pamet bila u tim godinama", vratila sam sebe u TE godine sa  OVOM (ne)skromnom pameću. 

Mada, u poslednjih nekoliko meseci sve je išlo ka tome, da se ja vratim u apsolutni pubertet sa svim propratnim problemima i maksimalnom neozbiljnošću. Kome će da prija, kome da škodi, videćemo na kraju. Ali, ajde, brže bolje, da sad učinim sve da se osećam zadovoljno, neka me. Moram samo da naglasim da ne mogu baš sve granice da se pređu bez posledica, tako da ja čvrsto stojim iza moje granice, ti iza svoje, mada nisam sigurna da je uopšte imaš. I svi srećni. Pogotovo moja karma. Ubila sam je u pojam ovih dana koliko sam joj ruke napunila poslom, ali mislim da je sad namirena. Mogu da odahnem. 

A svaki momenat u prethodnih sedam dana, nosiću tu negde, zajedno sa kitom ljubičastog cveća. 

Samo ja dobijam sreću na kašiku ili svi tako? Svaki put dobijem to malo intenzivno osećanje na  ultra kratak period, onda se oporavljam barem deset dana i onda ponovo naiđe nesto tome nalik. Je l moguće da je sve baš tako isplanirano? Da budeš srećan VAU na period dovoljno dug da se ne rasprsneš a da opet imaš emocije na samoj ivici da implodiraš, a onda umesto BUM naiđe MUK. Ma je li to moguće ili to opet samo meni?

Ništa, sačekaću sledeći momenat da zaključim , jer sad ne mogu, sad sam se pretvorila u upitnik... U mali upitnik, podmlađeni..