Skadarlija

Bilo je jedno od onih savršenih večeri u prepunoj Skadarliji. Kao stvoreno za slučajne susrete, letimične poglede, žive razgovore... Nas dve smo sedele preko puta lepe devojke, obučene u narodnu nošnju, crne kose uvijene u punđu i crvenog ruža na usnama. Drvena klupa između nekoliko kafića i restorana, koju tek što je napustio mladi par, prešla je u naš posed makar privremeno.

Devojke su se borile sa kaldrmom. Naš zakon nije kao u Italiji, uklonio kaldrmu , da bi visoka moda i još viša štikla bezbedno koračala tim ulicama, ali naše dame se svakako te opasnosti nikada ne bi odrekle. Momci su ih spretno pridržavali, niko se nije smejao, navikli smo valjda i na to.

U tako neobaveznoj atmosferi, povele smo i neobavezan razgovor. Rasterećene svih problema, jer je lepo vreme, imamo gde da izađemo i noć je mlada. I šta je više potrebno? Nama, ništa.

Sve je tako odisalo ''modernizovanom starinom'', i mesto na kom se nalazimo i to kako je prilagođeno mladim naraštajima, njihovom muzičkom i drugom ukusu. Pa i naš razgovor. Neizbežan, onaj , o muško-ženskim odnosima... Tu i tamo, utihnule bismo kada bismo baš primetile da možda neko sluša, ali veći deo vremena, nismo ni obraćale pažnju na okolinu... Samo su naš pogledi nehajno lutali...

I nekako u baš tom trenutku, drugarica mi je prepričavala svoju epizodu sa dečkom, koji joj se, rekla bih, dopada i rekla je nešto poput :''Nismo se dugo dopisivali, ovo je bio prvi put... Napisala sam mu šta mislim a od njega je odgovor stigao tek sutradan'' ,  a stariji čovek pored nas sa nekim blagim osmehom obe nas je pogledao.

Pustila sam je da nastavi da priča, ali samo mi je kroz glavu prošao način na koji je on doživeo to što je čuo. To je , ipak, bio jedan poprilično stariji gospodin. Onaj pravi.  I verujem da mu je za trenutak moralo proći kroz glavu da se ništa nije promenilo. Evo, i dalje se merkamo po Skadarliji, dopisujemo tajno i šaljemo nekakve ljubavne poruke... A onda svi zajedno idemo na igranke...

Nisam mogla a da ne pomislim da je nekada i on tako, slao nekome poruke. Možda baš svojoj sadašnjoj ženi,  što da ne. Da otac ne vidi, tiho preko druga- druga- sestre- majke... Iz jednog džepa, ispod šešira i možda kecelje i stigne do njenih ruku. Pa osmeh, rumenilo na obrazima, pa te je kao stid, ali si mlad i nije ti bitno. Pa, susret na korzu, dodir u prolazu, ples na igranci... I jednog dana tvoja je žena...

Nije da nije sve isto i danas. Možda je malo manje tajno, ili su veće mogućnosti da bude mnogo javnije nego nekada. Ali nemojmo zanemariti moć čaršije, ljudi mogu da šire i brže nego što nekad internet može da postigne. Suština je ista, samo je način malo promenjen. Poruka u Inbox na Facebook-u. Srculence na Zidu. Ljubavna pesma u kojoj si ''tagovana''. I jednog dana ste u braku, i na internetu i na javi.

Možda današnje generacije i misle da je mnogo ličnije i ljubavnije posvetiti nekome pesmu na Facebook-u, nego li ga pitati da zajedno tu istu pesmu poslušaju šetajući, recimo Skadarlijom. Možda ovako misle da je njihova ljubav veća jer je svi vide . Možda misle da je poruka na Zidu koju svi vide i više nego dovoljna da ceo svet bude svedok njihove simpatije, ali to je samo zato što ne znaju. Nisu osetili kako je to kad pocrveniš od pogleda oči u oči. Koliko je slatko to i koliko je ta sramota slađa od bilo čega drugog. Nisu krivi, jer ne znaju. Koliko od slučajnog dodira ruke o ruku, celo telo može da zadrhti. A od poljupca obraz o obraz (eto, ni ja ne kažem poljupca u ruku jer taj manir je danas redak redak) stomak se prevrne ko usred najžešćeg potresa.

I taj duh Skadarlije, hoće li se izgubiti u lavirintu čudno iskazanih emocija? (Ili je to samo meni čudno.)  Ili će u svakoj kockici po kojoj koračamo zauvek ostati sećanje na jednu romansu? Zamisli to , svaka kocka , svaki korak, jedna ljubav. Čini mi se da to mesto krije i mnogo više, nego taj zagonetni osmejak dragog starog gospodina....

 

Dok pijem čaj od koprive i uživam u upali mišića

Za mene, ljubav je...

 

Vožnja bicikle na Adi.. Opalo lišće na stazi za bicikliste i sunce koje greje tek toliko da prizor bude nestvarno šaren i veseo.

 

 

Presladak i prepufnast ukus čokolade sa seckanim lešnicima i malinom... Jedna od boljih kombinacija za sladoled... Ukus ljubavi definitivno...

 

 

Tamno hladno pivo i onda kad napolju nije pretoplo... Još ako ga popiješ u dobrom društvu...

 

 

 

Knjiga koja prevazilazi sve oblike mašte do sada. Koja stvarnosti podmeće nogu.  Pisac koji bira svoje čitatelje, sigurna sam i izdvaja ih da bi ih jednog dana spojio...

I call that love.

Za početak...

 

 

Šta radite to, bre?

Plemenitost ne postoji. Izumrla je onoga dana kad su ljudi rešili da se okrenu sebi. Samo sebi.

 

Vrlo tužna priča me je danas osvestila i  bukvalno naterala to da shvatim. Da se razumemo, plemenitost kao vrlina ovde se posmatra isključivo iz ugla nas običnih smrtnika. Ne osporavam Nemanju Vidića koji kupuje stan ocu svog pokojnog prijatelja, to je za svaku pohvalu... Ali ono što mene zanima jeste ono što se odigrava daleko od očiju javnosti. U maloj ulici, u malom mestu u malom gradu.

Jutros je blizu moje kuće cvilela mačka. Ustala sam iz kreveta i videla da nekoliko dece stoji pored. O čemu se radi, mačku su udarila kola... Mačka je tu stajala, nažalost dok se ja nisam probudila. Kažem nažalost jer nemam naviku da ustajem rano, te ko zna koliko je tu bila pre nego što sam ja naišla. Recimo okvirno oko sat, dva. 

Budući da sebe smatram manje-više ok obaveštenom, znala sam da u Beogradu postoji hitna pomoć za životinje te sam ubrzo kontaktirala nadležne. I to na opšte zaprepašćenje svih ljudi okolo koji su bukvalno bili u fazonu ''NEMOJ, GLEDAJ SVOJA POSLA''. Nemam naviku da sa ljudima ulazim u raspravu pogotovo ako su u kasnim dobima, te sam odlučila da ne objašnjavam ZAŠTO nije u redu ostaviti životinju da ugine na sred ulice. Jer ako do sad to nisu naučili, ja im jebeno ne mogu dokazati. 

Ako zanemarimo blage konflikte, uspela sam da izdejstvujem da mačka živa dočeka radnike/veterinare Hitne pomoći, ali šta je bio problem. Dođe jedan deda iz komšiluka i krene da histeriše, iako sam prvo pomislila da mu je žao jadne mačke, njemu je izgleda bilo krivo što su je gurnuli ka njegovim vratima! Hej!!! Mozgu? Hej, dušo? Srce imaš li???

Neverovatno je to da je iako je nas dvoje dežuralo pored mačke on ipak uspeo da mačku uzme i odnese u kontejner, srećom, pored kontejnera! Stigla sam na vreme i čuvala je od lokalnih kerova, na zaprepašćenje apsolutno celog stanovništva  ove jebene malograđanštine.

Treća stvar i ,maltene, jedina pozitivna u celoj priči jeste dečak. Izvesni Veljko, koji je na svojoj bicikli ceo dan proveo čekajući Hitnu pomoć za ljubimce, vozeći se duž ulice, gurajući joj mleko pod nosić, zapitkujući mene, javljaju li se iz pomoći... Iako je u onim nezgodnim godinama kad te lako društvo proglasi čudakom, bez imalo oklevanja iznapušavao je svakog njegovog poznanika koji bi mačku preko pogledao, da su se svi postiđeno pogledom izvinjavali mački... Jedino on...    

 

Da je pregaze mogu, da je ubiju mogu, da truju kučiće po ulicama mogu, ali da pomognu bespomoćnoj jadnoj povređenoj životinji- to je ispod njihovog nivoa!!!

OK, kažem sebi, ne osuđuj Marina... Ali, život svakog od tog idiota koji ispod oka gleda u povređenu mačku nije ništa jebeno vrednije od života jedne mačke. Zato što koliko ona nema svest, toliko je nemaju ni oni. Ali mačka poliže bolno mesto gazdi, a čovek je otera da ne crkne ispred njegove kuće.

Da ironija bude veća, na relaciji pas-mačka, ja sam totalno pas osoba. Ne snalazim se s mačkama , i do skoro sam se plašila i mačića... Ali ne bih sebe do kraja života mogla da opravdam pred samom sobom da nisam nešto preduzela povodom nje. A kamoli pred Bogom.

Pa, pitam se, kako ti ljudi spavaju... Još bolje, kako žive? Gledaj svoja posla, mumlaj sebi u bradu, jedi sam, spavaj sad, crkni sam. 

 Ovo je tačno ono ponašanje kad ljudi ne znaju više kako da se ponašaju. Da su sami na selu i da naiđu na povređenu životinju, sigurna sam da bi je zbrinuli... Ali u ovim uslovima oni je oteraju da je ne gledaju - i problem rešen.

Iako je mačka čekala jako dugo da dođu po nju, zahvalna sam što su se uopšte pojavili veterinari. Bitno je da Beograd ima jednu takvu službu, morali bi samo više da porade na obaveštavanju javnosti. 

Ali izgleda da su svesni da javnost ne želi da zna dalje od svog stomaka.

 

 

Something more

Kiša nikad nije zvučala melodičnije...

 

 https://www.youtube.com/watch?v=W9Z4g8DA9WM&feature=BFa&list=AL94UKMTqg-9Bpp_mxR1sMLUkF42uWQ3yL

 

Otkrila sam ovu divnu damu kad sam u pozadini filma ,,La delicatesse'' čula njen glas i te tako čarobne melodije... Baš je po mom ukusu i glas i zvuk, a tek što se posebno podudara sa ovim periodom. Izrazito. Ne, definitvno ništa nije slučajno...

Uzgred, kad spominjem film... Glavna glumica prešarmantna Odri Tatu i bezbroj simpatičnih i luckastih scena... I ljubav koja zna za atraktivno, ali teži razumevanju...Baš to. Nego, kad već spomenuh da ubacim i citate presimpatičnog filma, koje sam izdvojila...

Na početku filma, Natali (Odri) objašnjava ljubav prema svom (budućem)mužu :,,Sa Fransoaom vreme mi leti k'o ludo. Rekla bih da on ima sposobnost da preskače dane. On stvara nedelje bez četvrtka. Da li je to sreća? Kraj za- četvrtke!''

A nešto kasnije dva suparnika za ljubav jedne dame, naravno Natali, odnosno, Odri, u razgovoru:

-Zašto je voliš?

-Sa njom sam najbolja verzija sebe.

 

Moraću sad da vam komplet preporučim i album Emilie Simon ,,Franky Knight'' (http://en.wikipedia.org/wiki/Franky_Knight) i film ,,La delicatesse '' (http://www.imdb.com/title/tt1828995/) ... Ako ništa drugo, odlično se slažu uz kišu...sveće, čaj od nane sa medom,  ćebetom i možda, nekim mini tost sendvičima ili kolačićima... Mada bi savršenija varijanta bila crno vino, ali to je sad neka druga kombinacija, romantičnija možda... 

 ..............

 et je regarde,
pendant des heures,
tous ces nuages,
je vois des fleurs,
des trains, des arbres,
mais même là
au fond du ciel,
je ne te vois pas


alors je prie,
dieu me pardonne,
sans croire en lui,
je prie l'homme
qui m'aimait tant,
que j'aimerai
toute ma vie,
mon chevalier

.................

 

Pobednik

 

Koliko su lepi ljudi u Beogradu najbolje se može videti petkom uveče. Volim taj dan jer on više nego bilo koji drugi, oslikava moj Beograd. Čim kročite na Terazije, vidite tu uzbuđenu gomilu. Ali pravu gomilu, prelepih, presređenih, premladih ljudi... Ej, pa to su , košulje, parfemi, štikle, šljokice... Redovi ispred obe trafike na Trgu, pa čak i ispred picerije Trg. Jer nije bitno koliko smo večeras lepi, nije sramota jesti pred izlazak. Mada, ipak više je onih koji čekaju u redu ispred trafike kod Studenjaka... Tamo se ne mogu videti baš takve šljokice i štiklice, oni su lepi na svoj martinski i dredovski način, ali svakako ih odlikuje jedna dvolitra, pokoji vinjak i mala vodka.

Ali, vratmo se toj užurbanosti... Nikad nisam znala da li svako od njih ima svoj plan za izlazak, jer mi često deluje da su neki ljudi tu samo došli da pokažu koliko su lepi. Koliko su sređeni, nacifrani, isfenirani ili pod gelom, ali lepi, svako na svoj način i po svom ukusu...

Jednom mi je palo na pamet samo da odem do grada u petak uveče i da ne izađem nigde, ali samo da proverim da li je i dalje sve na mestu, lepo i sređeno. I ti ljudi... Bože, koliko ih ima... Kad krene rulja Knez Mihailovom pa se jedan deo raspe kod Obilićevog venca, drugi kod Palasa, treći kod Kosančićevog , a ostatak po Studenjaku i Kališu... Ali nekako se svi sretnemo na kraju , tamo ispod mosta... Ispred nekog splava... Pomešamo se svi, i metalci i narodnjaci i lepi na ovaj i lepi na onaj način i svi se smeju i svi pričaju i svi se vole. Mislim da nikad nije bilo toliko ljubavi u Beogradu.

Ne mislim one romantične ljubavi gde se dvoje ljube po parku. Nego baš te prijateljske, gde svako svakom kupuje pivo, traži i uzima cigare, daje osmeh i po koji savet. Kad se svi dogovaraju sa svima gde se večeras izlazi ili pije, a pitanje je da li smo se ikada ranije sreli u životu... A možda i jesmo nekada u jednom od tih Petkova noću....

Ako zanemarimo petak kao najlepši dan za Beograđane u smislu da oni tad najlepše izgledaju, morala bih da dodam i to da je jedna od primamljvih strana Beograda takođe i to da uvek svuda ima ljudi. Najozbiljnije, uvek. Stalno se nešto događa, uvek nešto vrvi... I u tri ujutru nije čudno videti ljude po Knezu na primer kako se samo šetkaju tu okolo, a ne manjka ljudi ni po ostalim ulicama. Meni je to neverovatno. 

I nije to da ljudi zgubidane, nisu oni svi nezaposleni mamini  i tatini sinovi koji ''bleje po kafićima''. Ovde je reč i o studentima i srednjoškolcima i mladim zaposlenim menadžerima, advokatima, psiholozima... To kultno veče petkom privlači svakog kome je Beograd u krvi da se skotrlja do njegovih glavnih ulica i uplovi u masu. Stopi se u Beograd. 

 Nije to više ni do bogatstva, ni do toga koliko smo moderni. To je kao neki magnet. Da ti moraš da budeš deo toga, jer te privlači, Beograd te uvlači u sebe... To je za mene pravo čudo. Ono malo prelepo pobedničko čudo s vrha Kalemegdana. Jer Beograd je , definitivno , POBEDNIK.