12 u 2012.

Mislila sam da će ovo biti samo jedna od godina koja neprimetno prođe a da  ne znamo ni zašto se dogodila.

Onda sam ovaj 31. decembar doživela kao apokalipsu, sudeći po sinoćnjem snu... Tako da sada, moram da napravim jednu ... mini  retrospektivu...

1) Nažalost, prva stvar je s kojom je godina počela je i najtužnija. Predobra devojka, domaćica, sestra, osoba, anđeo u svakom smiuslu te reči je otišao tamo gde samo Bog zna. I dužnost kakvu nikad do sada nisam osetila. Da budem jaka u ime cele familije. 

2)  Najmirnijih i potpunijih mesec dana u mom životu- boravak u Švedskoj. Ono što mi je odavno bilo neophodno, a tek sam sada to sebi ispunila. Vratila se sa sigurnošću da nikad nikome ne dam da mi remeti mir koji sam tek tada naučila da cenim.

3) Stara ljubav zaborava nema. Ima, ali da se nisam suočila sa svojim srednješkolskim maštarijama, ne bih danas znala da cenim ono što sam imala posle. 5 godina mature kao otrežnjenje i kao veliki utisak za Malu Marinu. Do tog momenta nije ni znala koliko je odrasla. I koliko su neke ljubavi samo mistifikacija   (ovo je za M, ako čita, ubacio si mi taj pojam u glavu) .

4) Ono što smo čekali predugo vremena i vrlo glupo doživeli tek sada. Ti i ja na moru. Šta smo čekali do sada, ne znam. Neko gore verovatno zna. Utisci su lepi, ali gorak ukus da je sve to kasno došlo, neminovno je tu. Što ne menja činjenicu da su ti dani bili jedan od boljih utisaka ove godine.

 5)  Tradicija koja je počela mojim rođenjem, ali nastavljena tek pre nekoliko godina. Vlasina. I to što svake godine ostanemo koji dan duže. Ne mogu a da ne budem zahvalna za ljude koje nisam videla godinama a koje sam srela tamo. Kao i za vezu sa mojom sestrom koja je od tog momenta postala neraskidiv deo mog života.

6) Takođe bespotrebno dugoočekivano, (mada ko zna zašto se te kockice sklapaju tako kasno. Verovatno je samo bitno da se sklope) Kruče. Život sa vama dvema u tih 10ak dana mora da je bio kruna ovog leta. Divni ljudi na moru, novi i stari. Nešto novo naučeno, i nešto završeno.

7) Polaganje jednog od težih ispita. I pritom ne mislim samo na Savremenu političku teoriju koliko i na ispit ''ljubavi''. Jedan uspešno položen, drugi oboren. Zauvek. I ona količina bola koju samo neko svestan i suočen sa neminovnošću događaja može da oseti . Donekle ista bol kao kad neko umire. Jer odlazi, pa odlazi, da li na ''bolje mesto'' ili samo na drugo mesto dalje od vas-nebitno je za suštinu bola.

8) Ovo traženje smisla posle koje je usledilo su u životu svake devojke verovatno najteži trenuci. I iskreno sumnjam da je svako spreman da se suoči sa greškama koje usput napravi. Ali se te greške, jebiga, dešavaju. Međutim, nema ni svako od nas tu osobu pored sebe koja ćuti i gleda dok ti ne saspe sve u lice. Takve stvari te menjaju. Ako si dovoljno hrabar da prihvatiš poraze kao pobede, na bolje, ako ne, padaš na dno i nema te više, ne vrediš ni sebi ni drugima.

9) Ali zašto bi to bio kraj porazima? Još nepoloženih ispita, i još prijateljstava na ispitima... Neke smo položili, neke smo pali, neke smo briljirali. Još razloga da se pitaš zašto se budiš, zašto se trudiš oko ljudi koji su odavno prestali da se trude oko tebe.

10) I onda kada sve udarce pretrpiš, kada se ne ne nadaš, nego kada očekuješ smak sveta , tada nastupa nešto što bih ja pretenciozno, u skladu sa celim ovim tekstom, nazvala Zaslugom. 

 11) Novi ljudi nisu povod novim osećajima. Nego novi odnosi sa starim ljudima. Onima kojima nikada pre nisam davala šansu. Sada sebe pitam zašto? Ali kao i svaki drugi utisak ove godine, zaključiću da su i ovde neke kockice morale da se poklope pod nečijim tuđim upravljačkim palicama. 

12) Najveći utisak je Zahvalnost. Za dela ljudi oko mene koja su uticala na to da se ova godina ne završi ravnodušnošću. Za sve započete priče, za one završene, za one koje traju duže nego što smo ih svesni. Za kuvana vina, čokolade, belu haljinu, mohito koktel, Har du en flikven, i njene oči u kovčegu. Odavno nam je ovaj spokoj svima bio potreban, a meni naročito.