Petak, Februar 18, 2011

Suv list zute boje

Zdravo, 

 

Resila sam da ti pisem. Jer ne umem da peva, lose igram, ne umem ni da slikam kao sto sam nekad umela. Samo su mi pisane reci jos ostale. Usmeno je tesko reci sve, pogotovo kad me pogledas u oci... Usta... Ili, pak, u nebo iznad moje glave.

Moje price su, shvatam ja to, povezane sa mojim hormonima, pa kako mi udare u glavu ili u emocije, takvi su mi i tekstovi. Ali ako nicim drugim, ja rukovodim time- da li ce me nalet tuge unistiti ili je to samo odlicna inspiracija za novu buducu uspomenu. Kazem tako jer sam i sama zacudjena svojim recima kada ih procitam godinu dana posle pisanja. I to jesu moje uspomene.

Kazu "Pobednik je uvek sam"... Ali i prosjak sam na ulici sedi, i ljudi stalno okruzeni ljudima, sami su u sebi, i iako tako mozda ne izgleda, nisu uvek drustvene zivotinje... Nemam taj strah samoce. i neretko ga povezujem s mirom, mada, ne znam da li to s neke psiholoske strane moze izgledati kao neki dublji drustveni nemir. U svakom slucaju, ne verujem, bar kad sam ja u pitanju...

Ima jedna simpaticna recenica u Ekovoj knjizi koja kaze : "In omnibus requiem quaesivi , et nusquam inveni nisi in angulo cum libro. " ili "Svugde sam trazio mir , ali ga nigde nisam pronasao, osim u nekom kutku, s knjigom."

Eto, to je taj mir koji ja osecam. Ali nisam zato pocela da ti pisem. Htela sam da ti kazem kako sam ponovo sinoc mislila na nju. Valjda zato sto je cudan vetar duvao ovih dana, pa mi je naneo peska na rane... Nisam htela ponovo da se valjam u suzama, pokusala sam da se smejem, znajuci da me ona gleda od nekud i da ne zeli da patim. Ali... Jednu groznu, odvratnu stvar primetila sam kod sebe... I to tek juce...

Osim standardnih crnih misli koje me vecito muce, sad sam otkrila jednu svoju veliku promenu... Ne pamtim kada sam nekoga zagrlila kao nekad, sa mnogo jakih osecanja i srecna...

Ubija me strah. Ali je on duboko u meni i tek je sad isplivao u moju svest, gde sam odlucila da ga konstatujem...

I sad me mori, mori me osecanje da cu te izgubiti... Zagrlim li te jos samo jednom....

Jer poslednji put kad sam nju zagrlila, ona se vise nije vratila... 

[Odgovori]

Ne znam šta bih pametno napisao. Ipak od zagrljaja ne odustaj. I onaj posljednji značio je..
pozdrav

Comment by mandrak72 (02/19/2011 00:19)

[Odgovori]

mandrace... verovatno si u pravu, ali, tesko je, pogotovo kad se plasis necega, da se suocis s time...
poz

Comment by marinamil (02/19/2011 00:25)

[Odgovori]

Strahovi od nas cine neke druge ljude, cine da radimo stvari koje ne zelimo... dobro je kad ih prepoznamo. to je vec pola puta do njihovog nestajanja...

I, ko uspe da u sebi pobedi neki strah postaje jaci i spremniji za one druge koje nam zivot tako cesto servira na svojoj trpezi.

Samo hrabro...

Comment by persefona (02/19/2011 10:59)

[Odgovori]

persefona,
Lepo receno, hvala ti... Ja cu svakako pokusati da prevazidjem i ovo.
poz

Comment by marinamil (02/19/2011 13:29)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me