Četvrtak, Februar 07, 2013

Duh prošlosti u starom tramvaju

Nijedan deo grada ne volim koliko Bulevar kralja Aleksandra. Svaka poprečna ulica, svaki pločnik na trotoaru, svaki izdanak platana, svako ćoše i svaki bombaj, meni je omiljeni. Od Tršćanske do Beogradske, dijagonalno i paralelno, svaki metar mi je drag.

Sećam se, imala sam oko sedam, osam godina kada sam, po običaju nedeljom, išla sa babom u goste kod pradede koji je živeo "na Bulevaru". Usput bismo kod Đerma kupile potkovice sa sirom, premasne i prevelike i za babin holesterol i za malu devojčicu iz plesne škole, ali ne bismo ih preskakale ni za živu glavu (I danas na istom mestu prodaju iste potkovice na samom ćošku kod ulaza u pijacu).

Išle smo uvek same, ali tog dana pridružio nam se i moj stariji brat. Međutim, baka k'o baka, malo se "zaboravila" i promašili smo zgradu u kojoj pradeda živi.

Dogovorili smo se da obiđemo jednu zgradu, ne bi li smo potrefili ulaz, te su oni krenuli s leve ja s desne strane, da se nađemo na sredini. Međutim, da bi stvar bila zanimljiva, neko je tu pobrkao lonce i poklopce tek od moje babe i brata u jednom momentu nije bilo ni traga.

Ja se vrtim oko zgrade ili se zgrada vrti oko mene, imam sedam godina i samo razmišljam koliko mi je lepo tu gde jesam, iako sam sama i izgubljena. Zaboravite na mobilne telefone, tada ih nije bilo.

Naravno, posle nekoliko minuta, ne znam možda i sata, potrage, kad si mali i vreme ti je preuveličano, odustala sam ja lepo od svoje babe i brata, shvatila da tog dana neću videti ni pradedu i uputila se u pustolovinu zvanu "Bulevar u očima jedne devojčice". 

Tramvaji su mi izgledali strašno i ogromno, šine nerazumljive, pa iako sam znala da se do pradedinog stana stiže tramvajem, i da se uvek njima i vraćamo, nisam se usudila da u neki i uđem.

Tako sam sama od Vukovog spomenika, gacala onom, u mojim očima ogrooomnom ulicom, i istraživala bulevarske magije.

I radoznala i uplašena, sve do Cvetkove pijace za mene je bilo nestvarno iako sam svake nedelje tuda prolazila i gledala sve te izloge sa babom iz tramvaja.

Sad sam bila sama i sve je čarobno i sve je misterija. (Sećam se jednom sam posmatrala iz ostave pradedinog stana kako se na drugom kraju Bulevara podiže zgrada dok mi je iz stana parao nozdrve težak miris naftalina pomešanog sa mirisom bezbroj prastarih knjiga)

Naravno, uspešno sam stigla kući, a pola sata kasnije i moji saputnici. Baba, ljuta i isprepadana, a brat, kao i svaki stariji brat, strašno animiran situacijom.

Moj zaključak je da sve te nedeljne posete i sva ta lutanja moja po pradedinoj zgradi i ulicama okolnim kad me izgube iz vida, mora da su doprineli mojoj ljubavi prema ovom delu grada.

Posle rekonstrukcije ove, nedavne, pod Đilasovom inicijativom, bila sam najsrećnija osoba na svetu jer su ti dani kopanja i bagera duž čitave avenije za mene bile čist pakao, znajući da tuda ne mogu da koračam.

Danas, svakog dana putujem na posao "peticom", a ponekad u povratku ugrabim za sebe i 15-o minutnu šetnju do Cvetkove pijace. I tada sam srećna kao ista ta mala devojčica.

I moraću da priznam- obožavam tramvaje. Obožavam rebraste podove starih tramvaja, izgrebane zidove, polužvrljane stolice na kojima se oljuštila farba.

Pa to što jedan dan sednem na crvenu stolicu, a drugi dan na sivu. I što su prozori tako veliki.

I što te ljuljkaju, ali nikad ne možeš da se uspavaš jer uvek ima gospođa sa velikim tašnama koje bi te gurnule da im ustaneš ako ih već sam nisi primetio. 

Nemam ništa protiv ovih novih "španaca", ali ostavite mi tu i tamo po jednu staru peticu da se osetim opet kao da se vraćam iz posete mom pradedi Aleksi.

[Odgovori]

Zbog ovog teksta sam se setila kako me je baba vodila svakog vikenda u skolicu francuskog koja se nalazila u zgradi na cosku Svetozara MArkovica i Bulevara i cekala na klupi u parku da zavrsim, a onda bi se zajedno igrale na Tasu pa kuci na rucak. Vec godinama ne zivim u Beogradu, ali kad god dodjem voznja Bulevarom je nazaobilazna... Hvala sto si mi probudila uspomenu. Sve najbolje!

Comment by s (02/08/2013 09:40)

[Odgovori]

Prelepo secanje. I,cudno je kako deci ostaju svi ti tragovi proslosti urezani u secanju?
Obozavam mirise i slike proslosti...a,kazu,da je sva lepota u tome,sto je sve proslo.
Mali broj godina sam zivela u Beogradu,ali i dandanas se setim nekih trenutaka.
Divan opis.

Comment by lora1 (02/08/2013 11:25)

[Odgovori]

Hvala na komentarima i pohvalama, baš mi je drago što su se i kod vas probudile iste uspomene i emocije :)
Pozdrav

Comment by marinamil (02/09/2013 09:57)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me