Subota, Februar 01, 2014

Krv životinje ostaje u ustima: Predstava "Galeb" u SNP

Volim pozorište, volim predstave i volim strast koju vidim kod svih ljudi koji se pozorištem bave i verovatno sam previše puta to spomenula.

Ali, to da će ovaj put sve biti drugačije, znalo se još pri kretanju ka Novom Sadu.

Moj brat i ja u kolima, idemo, uprkos svim upozorenjima da se "na put ne kreće bez preke potrebe". Zna se šta je potreba.

Iako je naša grupa s početka bila veća, smanjila se kako se dan približavao. Neki zavejani, neki ne tako spremni da se upuste u ovo, završismo sami na auto-putu Beograd- Novi Sad.

U kolima bez grejanja, koja nam sama idu na koju stranu ih vetar oduva, sa, naizmenično, radio Indeksom i B92. Na kasetofonu.

Nijednom nismo čuli od roditelja rečenicu - Pa, je l morate da idete?

Samim tim što smo nas dvoje igde krenuli zajedno, povučeni jednakom radoznalošću, završava se svaka sumnja da radimo nešto što treba. Po svaku cenu.

Gde smo mi to krenuli kada je vanredno stanje, zakrčeni putevi i snegom poklopljen asfalt duž Vojvodne? U Srpsko narodno pozorište na predstavu Galeb. Jer je Čehov, jer traje šest i po sati. I dodajem razlog, jer je u Novom Sadu. Ništa više nisam želela nego da u ovom pozorištu pogledam predstavu...

I prošli smo mi taj put i sneg i vetar i sudare i u 17 sati, zajedno sa grupom interesantnih teatrofila iz Bugarske utrčali u SNP.

Na blagajni nam je, više nego ljubazna dama rekla da je sva sreća da smo uopšte stigli. Zahvaljujemo.

Samim ulaskom na pozornicu "Pera Dobrinović" osetiš se nekako "Au, šta je sad ovo". Izgleda kao amfiteatar, posmatrači posedali kojekude i šta dalje.

Obraća nam se Tomi Janežič i gotovo je. Svi smo uvučeni.

Inače, ne volim kad mi neko ispriča radnju predstave ili filma, pa kao ja sad treba to da gledam. Ali, računam Čehov je pa Čehov, nemam tu ni šta da prepričavam. Radnju znate ako ste čitali, ako ne, videćete u predstavi.

Samo ću da objasnim šta je to što je meni ovu predstavu stavilo na prvo mesto, pa 251 mesto prazno.

Najčešće se u pozorištima divim posvećenosti glumaca. Divno mi je kada osetim njihovu strast ili uživljenost. A kako da objasniš ljude koji sa tobom sedam sati dele emocije, jednako kao da je upravo to što se sada dešava čitav njihov život i kao da ništa osim toga, vani, ne postoji.

I dok se boriš sa emocijama koje možda nisi osetio sedamdeset dana, a sada ih proživljavaš kroz minute, počinješ da razvijaš mišljenje ne samo o glumcima, o predstavi, o radnji... Ne, svi smo sada deo toga. Počinješ da se uvlačiš i u publiku.

Od prelepe plave devojke koja otvara keks ali to ne čuješ nego osećaš. Do jednako lepe devojke koja prati pomno, a onda telefonom na pauzi govori prijateljici da ipak "ne treba predstavu gledati sam". Do ljubavnih parova koji se povremeo zagrle i onih koji se čvrsto isprepletanih prstiju drže... da ne padnu...

Gde? Polukorak nas deli da se predamo njima. Jer su oni dali sebe, svoje strahove, svoje porodice, svoje prijatelje. Oni su sve ostavili da bi sedam sati bili u našim životima. 

Samo, ne verujem da je za tako kratko vreme. Mislim da nikada iz ovoga neće izaći.  Eto, tako mi deluje.

I cepa.

"Moja duša vezana je za tebe."

"Prava ljubav ne postoji".

Da, fraze, ne, prazne. Kao nožem kidati meso mrtve životinje. A krv u ustima, odnekud, nečija. Odakle to objašnjenje ne znam. Ali, tako je.

Dugo sam vapila za ovakvom predstavom. I ispunjena sam i utučena i srećna i gorka. Hvala vam na tome.

Ova predstava je dokaz da se nikada ne smemo zadovoljiti ničime što je manje od potpunog predavanja sebe - strasti koju osećamo. 

Makar zbog toga postali galeb.

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me