Subota, Decembar 20, 2014

Iza zida su mokri, poplavljeni...

Nemam 2014. godinu. Nisam iz Obrenovca, ali svoj utisak o ljudima, delim na period pre i posle poplava.

O majskim poplavama znate dovoljno, ako ste ih do sada ignorisali, ignorišite i ovaj tekst. Ovo zapravo i nije tekst o poplavama, žrtvama, suzama i teškim, teškim pogledima koji će me do kraja života proganjati. I sva ona pitanja "A zašto?" sahranjena su još juče.

Ovo je moja priča o tome kako mi je jedna situacija, koja se dogodila dva dana posle poplave, pokazala u najkraćem, najslikovitijem i na najtačniji mogući način - u kakvom smo mi ...

Poznato je, 16. maja izbile su poplave, Obrenovac je za manje od 6 sati bio pod vodom, ljudi se snalazili ko je kako mogao i smeo. Bežalo se na tavane, plivalo, davilo. Jeste.

Dakle, preživeli stanovnici Obrenovca, evakuisani su u Beograd. Jedno od prvih njihovih utočišta bio je Beogradski sajam. Mesto na kome se troši novac; bazar. Dva dana posle poplava otišla sam poslom na sajam, kod ljudi koji su pristigli. Trebalo je brzom akcijom popisati šta sve fali ljudima u nekoliko prihvatilišta.

Tek smo došli na Sajam i tražili smo gde su smešteni ljudi iz Obrenovca. Iskreno, tad nisam razmišljala o tome kroz šta su oni prošli i u kakvom su psihičkom stanju. Nisam znala šta ću zateći, a nisam ni o tome razmišljala. Koncentrisano sam išla ka tome da obavim svoj zadatak.

Pitanja su bila lekovi?hrana?obuća?odeća?ima li dece?

(Na stranu to što to nikad više nije bio "samo posao" od prvog koraka u prihvatni centar. To je neka druga priča. Možda već i ispričana...)

I sad, evo, zamislite vi scenu: hodaš Sajmom i tražiš halu u kojoj su ljudi koji su došli iz vode; hodaš i gledaš, hodaš i gledaš i čuješ "Ne možete da uđete!", "Pomerite se!", "Beži nazad!", i viku i komešanje i psovke. Iza ugla su, čujem ih, trčim. Vidim ispred mene stampedo. Mladi stari, deca, ograda pada, gaze svuda, lome se, guraju, mršte.

Ma, šta je ovo?

Prilazim ljudima koji stoje sa strane kao da su deo publike, ali makar su na bezbednom od stotinu besnih zbijenih glava. Izvinite, šta se ovde događa?

 - Ma, prodaju poplavljene patike. One od 10.000 dinara, prodaju za 2.000 dinara, jer su mokre - odgovara kroz neki poluosmeh čovek van reda i ja kontam da se šali, jer moj mozak samo to može da prihvati tada. Pitam drugog, pitam trećeg, na kraju pitam i one u redu i odgovor je svuda isti.

Hvatam se za glavu, pa za telefon. Ljudi, je l' ovo moguće? A gde su Obrenovčani? Oni su s druge strane zgrade.

Au.

Kreće da me boli sve. I sada me boli. To je to.

S jedne strane su nemoćni, izgubljeni slučajevi koji još nisu svesni u kakvom su ... S druge strane su nemoćni, izgubljeni slučajevi koji još nisu svesni u kakvom su...

Čekaj.

U redu smo zbog patika jer su snižene na 2.000 - mokre, poplavljene, original iz radnje, radnja blizu vode, voda ušla u magacin, nakvasila obuću. Kupićemo ih, osušićemo i nosićemo ih. JER NEMAMO PARA ZA BOLJE.

Iza zida su mokri, poplavljeni, živeli blizu vode, voda ušla u kuću, kuća ne postoji, život i dalje tu. Osušićemo se i isto ćemo obući opet. JER NEMAMO PARA ZA BOLJE.

Ko je ovde lud? Niko. Zaista niko. Niti su ljudi u redu za jeftine patike svesni šta su učinili, niti bi možda drugačije reagovali da jesu. Oni jednostavno vide priliku i koriste je, jer ako neće oni, drugi će, nema dileme da je nekome teže - nije. 

Ili nisu još čuli za poplave, posle će im biti krivo, odneće im dve kutije mesnog nareska ili će im spakovati stare majice, trenerke... Ili neće ni to.

Poplavljeni ljudi iza ćoška neće ni znati šta je ovde bilo. Sedeće, ćutaće, sabiraće svoje misli, čekaće utehu, smiriće se. Ili neće.

KO je kriv? Zašto ne znamo KADA je dosta? Zašto ne znamo KAKO da reagujemo?

Jasno, uvek će biti onih koji od svoje koristi ne mogu da vide šta se dešava iza ćoška. Meni je najteže, treba meni, ja hoću, daj mi - uvek će stavljati ispred njemu treba, on nema, on pati, on se gasi... On je nestao. I taman, možeš da nastaviš da slaviš.

Ali, mora li tako? Mora li država u kojoj živimo toliko da nas prožme da više ne znamo da se otrgnemo, vrisnemo i odlučno kažemo - DOSTA je bilo.

Ko će da prizna da ima (ćebe, hleb, dinar) viška i da mu ne treba da ove godine slavi Novu godinu? I da se odrekne 30 evra od proslave Nove godine (hej, proslave) i odnese prvom komšiji koji nema da plati struju, novorođenoj bebi čiji roditelji nemaju posao, baki koja živi sama, Obrenovčanima...?

Moramo li da čekamo redove da bismo se obukli? Moramo li da čekamo poplave da bismo jedni drugima pomogli? Mora li neko da nam kaže da je u redu da budemo ljudi.

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me