Ponedeljak, Jul 25, 2011

Beogradske priče

,,Čovek koga posle dužeg tamnovanja iznenada i pre vremena puste na slobodu, prolazi uvek u početku manje ili više kroz tešku krizu. Takav čovek pre nego što ponovo dođe do svog starog slobodnog hoda i kretanja, prođe dug period privikavanja. U tom periodu, mogu se, otprilike, utvrditi tri faze. Prva faza. Ma kuda išao i ma kako se kretao, čoveku se čini da čuje za sobom korake stražara koji ga u stopu prati, i samo bi trebalo da se okrene pa da ga i vidi. Druga faza. Hodajući slobodno po ulicama čovek oseća da mu nešto nedostaje: ne čuje korake i nema više osećaj da bi, čim se okrene, ugledao ranijeg večnog pratioca svih svojih pokreta i izlazaka- naoružanog stražara za svojim petama. To mu smeta, uznemiruje ga i plaši na svoj način. I, najposle, treća faza. Čovek ne čuje korake za sobom i nema osećaj da ga neko prati, ali to mu ne smeta, jer i ne pomišlja više na stražu ni na vreme tamnovanja. To znači da je robiju ne samo preživeo nego je i preboleo i uspeo da ozdravi od nje. Tek tada može bivši robijaš kazati da je opet slobodan čovek koji se slobodno kreće. (Možda ove faze i nisu kod svakog pojedinca potpuno ovakve ni ovako oštro ni ovako jasno određene ni podeljene, ali nesumnjivo svak ima od svake od njih ponešto.) ."

 

Ivo Andrić 

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me