O kolenima i artritisu

Rekao je da nikad nije bio zaljubljen. Nikad nije bio zaljubljen. Nije bio zaljubljen... Zaljubljen. Nikad?!

 Pa šta si radio čitavog života? Na kojoj planeti si ti živeo? Kako se to dogodilo? Ja u to ne verujem... Evo, otkad pamtim svoje korake, pamtim da sam zaljubljena. Prvo sam bila zaljubljena u moskovske pokretne stepenice. A onda... u jednog dečaka iz odeljenja, pa onda... letnje ljubavi.. Piii, samo njih kad bih nabrajala od osnovne škole, otvorila bih specijalni univerzitet i predavala bih na katedri ''Kako preživeti letnje ljubavi pre puberteta''. A da ne pričam o post pubertetskom a tek pubertetskom periodu.. Ma ajde, molim te, otkad znam za sebe , ja sam zaljubljena.

Kako nikad? Šta znači to ? Nikad nisi išao dužim putem kući, ranije u školu, bežao sa časova i ostajao posle svoje smene samo da bi uhvatio jedan malecni osmeh koji je , takoreći, nevidljiv neupućenom oku, tebi stvarao čitav maleni univerzum. Nikad nisi oblačio nove novcijate stvari samo onim danima kad znaš da ćeš sresti tog jedinog subjekta lično tvog kreiranog sveta, a mama ide za tobom i viče, pa ne sad, čuvaj za nedelju, dolazi ti tetka! Nikad nisi išao na plesove, utakmice i priredbe koje te ič ne zanimaju, nikad nisi preskakao trnje, iscepao trenerke krijući se od pogleda jer želiš žarko taj nedozvoljeni poljubac? Nikad nisi dobijao kečeve jer si satima pričao sa njom, a istorija ispred tebe, otvorena na pola, Obrenovići te gledaju pa i njima kao da su osmesi na brcima.

Nikad nisi trčao šest puta dnevno u toalet kad samo vidiš  ono ''1 nova poruka je primljena''. Nikad nisi nasumice sklapao poznanstva, potajno se nadajući da bar neko poznaje tvoj objekt obožavanja i preneće mu , ma 100% će mu preneti, sve hvalospeve o tebi.

Nikad nisi pričao sa njenom razrednom, išao u druge smene i pakovao se za ekskurzije kao za seobu Srba? Ma je l' moguće da ti nikad nisu klecnula kolena?! Heeeej! Pa ko da imaš artritis, ali ti imaš 15 godina i čuo si sve o tome, ali kada se dogodi misliš da je ceo svet pogledao kako ti se pomaklo tlo. I crveniš, crveniš... Nikad nisi pocrveneo kad ti naiđe u susret neočekivano, ma bogami  i  kad je planirano (naravno, s tvoje strane)? Pa kad te dotakne rukom a tebi 10 stepeni temperatura skoči da te u tom trenutku vidi majka , skrkala bi ti brufen i bacila te u krevet. 

A kad se razočaraš pa ti dođe najbolja drugarica, donese flašu vina i 10 ćevapa sa kupusom i kečapom, pa ne znaš da l' plačeš, da l' jedeš, da l' piješ... A sve ti slatko... Naravno, posle izvesnog perioda od 5-10 godina. 

Pa kad izađeš u diskoteku, klub, a kasnije i kafanu, a svaka pesma je tvoja, svaka te pogađa u dno duše a ti jednu , drugu rakiju pa ne znaš više ni kako se zove ta zbog koje roniš te suze al' ti leeeepo... Naravno i to 5-10 godina kasnije.

A kad osetiš strast? Tek to je stvarno da ne poveruješ. Kako nikad? Kad ti šapne da pogledaš levo jer tamo neko vaš izvodi kerefeke, a ti ne znaš ni šta je rek'o  ni gde se nalaziš, samo moliš Boga da ne padneš u nesvest...  Heeeeeeeej, kako nikad?

 Pa ja stvarno ne znam, šta da ti kažem. Ništa nisi propustio, u suštini. Samo manje-više , život. Ali ti se pazi... Nemoj da se zaljubiš. Možda ti slome srce pa ti bude teško. Možda te ponizi i uvredi. Ostavi i ode. Pregazi k'o mrava. Iščerupa srce iz tela, baci ga na asfalt i pregazi martinkama. Pa umesto da te čuva k'o malo vode na dlanu, možda te ipak pusti da ispariš i pretvoriš se i sam u taj vazduh koji si zbog nje disao... Nemoj, čuvaj se... Nema toliko bromazepama na svetu koliko ima slomljenih srdaca...

A ja... Ma još trista puta da osetim da me lomi, da me razbija, da boli, da umirem. Opet ću da se zaljubim. Jer taj jedan mali artritis, vredi za novih 5-10 godina kredita. 

A i tebi ne verujem, kako NIKAD? Pa šta čekaš? Idi negde, zaljubi se!