Nedelja, Oktobar 21, 2012

Skadarlija

Bilo je jedno od onih savršenih večeri u prepunoj Skadarliji. Kao stvoreno za slučajne susrete, letimične poglede, žive razgovore... Nas dve smo sedele preko puta lepe devojke, obučene u narodnu nošnju, crne kose uvijene u punđu i crvenog ruža na usnama. Drvena klupa između nekoliko kafića i restorana, koju tek što je napustio mladi par, prešla je u naš posed makar privremeno.

Devojke su se borile sa kaldrmom. Naš zakon nije kao u Italiji, uklonio kaldrmu , da bi visoka moda i još viša štikla bezbedno koračala tim ulicama, ali naše dame se svakako te opasnosti nikada ne bi odrekle. Momci su ih spretno pridržavali, niko se nije smejao, navikli smo valjda i na to.

U tako neobaveznoj atmosferi, povele smo i neobavezan razgovor. Rasterećene svih problema, jer je lepo vreme, imamo gde da izađemo i noć je mlada. I šta je više potrebno? Nama, ništa.

Sve je tako odisalo ''modernizovanom starinom'', i mesto na kom se nalazimo i to kako je prilagođeno mladim naraštajima, njihovom muzičkom i drugom ukusu. Pa i naš razgovor. Neizbežan, onaj , o muško-ženskim odnosima... Tu i tamo, utihnule bismo kada bismo baš primetile da možda neko sluša, ali veći deo vremena, nismo ni obraćale pažnju na okolinu... Samo su naš pogledi nehajno lutali...

I nekako u baš tom trenutku, drugarica mi je prepričavala svoju epizodu sa dečkom, koji joj se, rekla bih, dopada i rekla je nešto poput :''Nismo se dugo dopisivali, ovo je bio prvi put... Napisala sam mu šta mislim a od njega je odgovor stigao tek sutradan'' ,  a stariji čovek pored nas sa nekim blagim osmehom obe nas je pogledao.

Pustila sam je da nastavi da priča, ali samo mi je kroz glavu prošao način na koji je on doživeo to što je čuo. To je , ipak, bio jedan poprilično stariji gospodin. Onaj pravi.  I verujem da mu je za trenutak moralo proći kroz glavu da se ništa nije promenilo. Evo, i dalje se merkamo po Skadarliji, dopisujemo tajno i šaljemo nekakve ljubavne poruke... A onda svi zajedno idemo na igranke...

Nisam mogla a da ne pomislim da je nekada i on tako, slao nekome poruke. Možda baš svojoj sadašnjoj ženi,  što da ne. Da otac ne vidi, tiho preko druga- druga- sestre- majke... Iz jednog džepa, ispod šešira i možda kecelje i stigne do njenih ruku. Pa osmeh, rumenilo na obrazima, pa te je kao stid, ali si mlad i nije ti bitno. Pa, susret na korzu, dodir u prolazu, ples na igranci... I jednog dana tvoja je žena...

Nije da nije sve isto i danas. Možda je malo manje tajno, ili su veće mogućnosti da bude mnogo javnije nego nekada. Ali nemojmo zanemariti moć čaršije, ljudi mogu da šire i brže nego što nekad internet može da postigne. Suština je ista, samo je način malo promenjen. Poruka u Inbox na Facebook-u. Srculence na Zidu. Ljubavna pesma u kojoj si ''tagovana''. I jednog dana ste u braku, i na internetu i na javi.

Možda današnje generacije i misle da je mnogo ličnije i ljubavnije posvetiti nekome pesmu na Facebook-u, nego li ga pitati da zajedno tu istu pesmu poslušaju šetajući, recimo Skadarlijom. Možda ovako misle da je njihova ljubav veća jer je svi vide . Možda misle da je poruka na Zidu koju svi vide i više nego dovoljna da ceo svet bude svedok njihove simpatije, ali to je samo zato što ne znaju. Nisu osetili kako je to kad pocrveniš od pogleda oči u oči. Koliko je slatko to i koliko je ta sramota slađa od bilo čega drugog. Nisu krivi, jer ne znaju. Koliko od slučajnog dodira ruke o ruku, celo telo može da zadrhti. A od poljupca obraz o obraz (eto, ni ja ne kažem poljupca u ruku jer taj manir je danas redak redak) stomak se prevrne ko usred najžešćeg potresa.

I taj duh Skadarlije, hoće li se izgubiti u lavirintu čudno iskazanih emocija? (Ili je to samo meni čudno.)  Ili će u svakoj kockici po kojoj koračamo zauvek ostati sećanje na jednu romansu? Zamisli to , svaka kocka , svaki korak, jedna ljubav. Čini mi se da to mesto krije i mnogo više, nego taj zagonetni osmejak dragog starog gospodina....

 

Мостови [Odgovori]

Допада ми се твој стил и приврженост Београду, као и паралеле које повлачиш, а које су духовни мостови између генерација, времена, срца...
Иако је питање из последњег пасуса реторско, ја ћу одговорити на њега: Не, неће се изгубити тај дух! Биће све мање оних који га чувају (у сећању или опхођењу) и уживају у његовим дражима, али се неће изгубити.:-)

Comment by trunsmoitren (10/22/2012 09:50)

[Odgovori]

Ljubav je oduvek zelela publiku !
Kad si zaljubljen dodje ti da vices na sav glas, da svi vide i cuju tvoje otkrice.
Jer, ljubav je Eureka.
Svaki put.
Bilo da je prva, ili deseta.
Bilo da je na ulici, ili FB.
Javna ljubav je zdrava.
Lekovita.

Ljubav koja mora da se krije je mucna, bolna i teska kao bolest.Takva ljubav razboljeva. I duh i telo.

Comment by didiland (10/24/2012 07:43)

[Odgovori]

Sve dok ima zelja, volje i nadahuca,ljubav ce da se radja bilo gde.Iako je ta Skadralija jos uvek velika knjiga za upisivanje svih tih davnih a i buducih ljubavi,ja verujem da ce da traja sve dok i ljubavi ima!

Comment by Lora1 (10/24/2012 12:58)

Dodaj komentar

Dodaj komentar





Zapamti me