Plavo

Sklopila je blede usne i zacutala... Nesto kasnije, kad je ostala sama, ucinila je to ponovo ne pozelevsi da vise ikada ikome kaze ni rec. Ne mrsteci se, ne smeseci se, zapravo ne praveci  nikakav izraz na svom licu, posmatrala je svoj odraz u ogledalu kao da u njemu ne vidi nista. Iz jednog ugla, ukoso preko nosa, krenula je kap. Brzo se slila na carsav. Samo ona, a gde su druge? Kakvo nepostojanje smisla, kako izgubljena dusa, kakva stracena pamet. Sve se desava s nekim razlogom? Ta ovde se neko grdno zajebao. Kvaliteti stavljeni u dobar paket, milina za posmatrati, a gde je sve krenulo lose? Nesto tu nije povezano kako treba i onda se sve spojilo u apsolutni promasaj. 

Ne, ne mozemo da budemo savrseni, kao bajagi svi cemo uvek da tezimo ka tome. Ma daj! Kako? Imaces bolji stomak, guzu, sise... Fakultetsku diplomu, bolju platu, uspesniju decu, savrseno izdresirane kerove... Imaces vise para, bolje misice, superiornija kola... Nesto, nesto fali. U svom tom nagomilovanju savrsenstava i "must have" osobina  nesto se zagubilo. I nema ga vise. Nema ni mirisa, ni ukusa, ni inteligencije ni genijalnosti. Kad smo jurisali ka upotponjavnju sebe, pretrpali smo se stvarima i sada bezimo iz sopstvene koze. Kome to smeta sto je lep, pametan i uspesan??? KO veruje da nekome to moze da ne prija? Ali, ubedili smosebe i i dalje se ubedjujemo da smo pobrali sve sto nam treba sa drveta znanja. Mi zaista posedujemo sve, a u stvari SVE poseduje nas. 

Izaci iz sopstvene koze. Biti ptica, posmatrati svet visoko iznad krova male kuce i tesnih zidova. Odleteti u nebo, prostranstvo, vazduh.  Nije vila u kojoj zivis tvopj prostor, ona je tvoja kazna... Onog momenta kada se i poslednjakap bude osusila, ostaces sama. I sta na kraju ti posedujes?