Put

Hocu da odem. Daleko odavde, ili ne bas daleko, bar nekih 300 km daleko, naci cu sve ono sto ovde nemam. Ne postoji stvar, osoba, zivotinja niti institucija koja ce mojim odlaskom izgubiti nesto od bog zna kakvog znacaja. Nista na ovom svetu ne zavisi od moje egzistencije u svom prostoru. Zato je sada idealna prilika da odem. Ukoliko ostanem, ukoliko ostanem jos samo jedan dan, neko ce povikati za mnom bez ikakvog znacajnog razloga i moja ce volja ponovo da oslabi. 

Kilometrima daleko ni ja necu zavisiti ni od koga u svom prostoru. Nicije dobro jutro mi nece kvariti prve zrake Sunca. Nista mi nece lisiti sna. Sve sto postoji, tu je s nekim razlogom. Sve sto postoji kako bi mi uznemiravalo postojanje, nestace.

Nemam gde da odem. Bolje reci, nemam cime otici. Kilometrima daleko, krije se to mesto, ali ja nemam sredstva da do njega dodjem. Nemam osnovni podstrek, nemam sopstvenu podrsku. Imam jaku volju kao slama na vetru, ako nista drugo stalno je u vazduhu, i neuhvatljiva je.

Kako da onda dodjem do tog mesta tako udaljenog od mesta u kome sam sada ja. Kojim putem tamo da stignem? Kako da nadjem svoju dusu? Kako da nadjem prokletu sebe.