12 u 2012.

Mislila sam da će ovo biti samo jedna od godina koja neprimetno prođe a da  ne znamo ni zašto se dogodila.

Onda sam ovaj 31. decembar doživela kao apokalipsu, sudeći po sinoćnjem snu... Tako da sada, moram da napravim jednu ... mini  retrospektivu...

1) Nažalost, prva stvar je s kojom je godina počela je i najtužnija. Predobra devojka, domaćica, sestra, osoba, anđeo u svakom smiuslu te reči je otišao tamo gde samo Bog zna. I dužnost kakvu nikad do sada nisam osetila. Da budem jaka u ime cele familije. 

2)  Najmirnijih i potpunijih mesec dana u mom životu- boravak u Švedskoj. Ono što mi je odavno bilo neophodno, a tek sam sada to sebi ispunila. Vratila se sa sigurnošću da nikad nikome ne dam da mi remeti mir koji sam tek tada naučila da cenim.

3) Stara ljubav zaborava nema. Ima, ali da se nisam suočila sa svojim srednješkolskim maštarijama, ne bih danas znala da cenim ono što sam imala posle. 5 godina mature kao otrežnjenje i kao veliki utisak za Malu Marinu. Do tog momenta nije ni znala koliko je odrasla. I koliko su neke ljubavi samo mistifikacija   (ovo je za M, ako čita, ubacio si mi taj pojam u glavu) .

4) Ono što smo čekali predugo vremena i vrlo glupo doživeli tek sada. Ti i ja na moru. Šta smo čekali do sada, ne znam. Neko gore verovatno zna. Utisci su lepi, ali gorak ukus da je sve to kasno došlo, neminovno je tu. Što ne menja činjenicu da su ti dani bili jedan od boljih utisaka ove godine.

 5)  Tradicija koja je počela mojim rođenjem, ali nastavljena tek pre nekoliko godina. Vlasina. I to što svake godine ostanemo koji dan duže. Ne mogu a da ne budem zahvalna za ljude koje nisam videla godinama a koje sam srela tamo. Kao i za vezu sa mojom sestrom koja je od tog momenta postala neraskidiv deo mog života.

6) Takođe bespotrebno dugoočekivano, (mada ko zna zašto se te kockice sklapaju tako kasno. Verovatno je samo bitno da se sklope) Kruče. Život sa vama dvema u tih 10ak dana mora da je bio kruna ovog leta. Divni ljudi na moru, novi i stari. Nešto novo naučeno, i nešto završeno.

7) Polaganje jednog od težih ispita. I pritom ne mislim samo na Savremenu političku teoriju koliko i na ispit ''ljubavi''. Jedan uspešno položen, drugi oboren. Zauvek. I ona količina bola koju samo neko svestan i suočen sa neminovnošću događaja može da oseti . Donekle ista bol kao kad neko umire. Jer odlazi, pa odlazi, da li na ''bolje mesto'' ili samo na drugo mesto dalje od vas-nebitno je za suštinu bola.

8) Ovo traženje smisla posle koje je usledilo su u životu svake devojke verovatno najteži trenuci. I iskreno sumnjam da je svako spreman da se suoči sa greškama koje usput napravi. Ali se te greške, jebiga, dešavaju. Međutim, nema ni svako od nas tu osobu pored sebe koja ćuti i gleda dok ti ne saspe sve u lice. Takve stvari te menjaju. Ako si dovoljno hrabar da prihvatiš poraze kao pobede, na bolje, ako ne, padaš na dno i nema te više, ne vrediš ni sebi ni drugima.

9) Ali zašto bi to bio kraj porazima? Još nepoloženih ispita, i još prijateljstava na ispitima... Neke smo položili, neke smo pali, neke smo briljirali. Još razloga da se pitaš zašto se budiš, zašto se trudiš oko ljudi koji su odavno prestali da se trude oko tebe.

10) I onda kada sve udarce pretrpiš, kada se ne ne nadaš, nego kada očekuješ smak sveta , tada nastupa nešto što bih ja pretenciozno, u skladu sa celim ovim tekstom, nazvala Zaslugom. 

 11) Novi ljudi nisu povod novim osećajima. Nego novi odnosi sa starim ljudima. Onima kojima nikada pre nisam davala šansu. Sada sebe pitam zašto? Ali kao i svaki drugi utisak ove godine, zaključiću da su i ovde neke kockice morale da se poklope pod nečijim tuđim upravljačkim palicama. 

12) Najveći utisak je Zahvalnost. Za dela ljudi oko mene koja su uticala na to da se ova godina ne završi ravnodušnošću. Za sve započete priče, za one završene, za one koje traju duže nego što smo ih svesni. Za kuvana vina, čokolade, belu haljinu, mohito koktel, Har du en flikven, i njene oči u kovčegu. Odavno nam je ovaj spokoj svima bio potreban, a meni naročito.

Sedi, udobno se smesti

Nisam skona da komentarišem nečiji muzički ukus. Šta više bilo kakav ukus. I nikad se nisam bavila kritikovanjem nekog muzičkog albuma, kao, šta se ja razumem u to. Ali, pošto toliko otvoreno ističem da sam Severinin fan, shvatila sam kao svoju odgovornost da prokomentarišem njen novi album koji sam imala prilike da preslušam.

Ona je najavila svoj album pesmom ,,Uzbuna'' koja je brza, hit, prosto nastavak Breda i Italijane... Ali album ,,Dobro došao u klub'' je sve samo ne poziv na žurku. Ima tu pesma dve koje ćemo slušati po klubovima, ili uz koje ćemo da đuskamo na njenom sledećem koncertu... To vam prepuštam da otkrijete sami. 

Međutim, kada je reč o albumu u celini, moja topla preporuka je da ni ne pokušavate da se upuštate u to bez flaše dobrog crnog vina. Ako ste, kojim slučajem, jedni od onih koji su svoje veze okonačali u decembru (jer sva istraživanja pokazaše da se tad nešto veze najviše prekidaju), ili ste završili sa nekom svojom velikom ljubavlju, ovo je pravi album za vas. Potrebno vam je samo da budete sami, pustite njen glas da vas iskreno vodi kroz balade kao što su ,,Ostavljena'' i ,,Kamen oko vrata''. Znači, čaša vina, Severina, bolna uspomena i dobro emotivno secivenisanje. Jer je ovo jednostavno momenat kada čuješ njen glas i veruješ da je balada ona prava iskrena i moraš da se saživiš pa sve i da ti niko nikad nije slomio srce.

Onda skupiš ono malo što je ostalo u tebi hrabrosti, pustiš da te šalala melodije vode i dalje kroz neke ninana tekstove, i povratiš se. Posle ,,Šta me sad pitaš šta mi je''  , balade koja je (kao i sve napisano, po mom mišljenju), jedna od njenih najboljih balada i uopšte pesama, ovaj album vraća Severinu u tu bolnu ljubavnu fazu. I ostavlja nam još balada kojima ćemo se vraćati, koje će trajati. A ta tuga neće večno. 

A onda kada završiš srceparajuću epizodu, izađeš sutradan sa nekim novim, nekim drugačijim i nekim ko nije bio tu. Daš šansu sebi, daš šansu danu, životu. Jer ako je najgore što može da se desi da te ponovo slomi, pa lako ćeš sipati još jednu čašu i nazdraviti uz Seve. U krajnjem slučaju, ako ona može stalno da bude slomljena i da se vrati jača nego ikad , zašto ne bismo i mi.

Bravo, Seve, za prenos emocija i iskrenost, a oni koji beže od emocija jednostavno će morati da se pomire da u ovaj ,,Klub'' svi kad tad moramo da uđemo. Pitanje je samo ko je dovoljno jak da iz njega izađe.

 

Kraj mene godinama miran spavao

Ja oka nisam sklopila ni trena

Jer sam se straha nauživala 

Da ću biti zamjenjena

Ali srećo ja ću tebe ostaviti prva

Ne zbog toga što sam jaka žena

Ja sam se straha nauživala

Da ću biti ostavljena

 ***

 

 Suza nemamo čak ni kada nam se plače

Što je duži nam staž, rečenice su kraće

Jedno drugom iz inata smo kamen oko vrata

Hrabri umiru li kad imogu da prežive

 A ti znam čak i moje plašiš se blizine

Reci da li ljubav sada ima išta s time

 

 

 

 

 

(Stihovi su iz pesama ,,Ostavljena'' i ,,Kamen oko vrata'' sa Severininog albuma ,,Dobro došao u klub'')

 

Snow connecting people

Sneg spaja ljude. I baka što stoji i pubertetlija koji sede ovoga časa žele samo jedno- da autobus krene. Ne što pre da krene, nego da krene uopšte. Zaglavljeni su u saobraćajnoj gužvi izazvanoj istim tim snegom. Ali sneg spaja ljude. Pešak i vozač postaju jedno. Ako ne zbog semafora koji ne rade ni ovima ni onima, onda zato što se ne razlikuje gde počinje pešački a gde se završila ulica.  Kol'ko se jedan moli da ne padne, tol'ko drugi da se ne zaglavi. Sve je belo. I svi su nadrkani.

Što, bre, ljudi, pa gde žurite?

Evo, ako izađete iz autobusa, pa primetićete barem 10 prelepih devojaka sa lopatama u rukama ispred ''ženskih radnji''. Eno i dvojice rmpalija ispred Lilija. I  njih je sve spojio sneg. Upregli su lopate u fensi rukavice i sa pufnastim šeširima čiste sneg sa trotoara. Zapeli jedni, zapeli drugi, oznojiiše se k'o na plaži. Da li zbog pretnji komunalne policije ili gazdi ili treće? Biće da nijedni ni drugi na ovo vreme neće napolje,  tako da mora da je zbog fitnesa i zdravlja! Bravo!

A tek bujica ljudi koja od Vukovog spomenika kreće u osvajanje planinskog vrha poznatog kao Cvetkova pijaca!! Bravo, idemo, sad se pokažite! Smoreni od čekanja neindetfikovanog prevoznog sredstva koji bi mogao da savlada 654 automobila u koloni i 10 autobusa okovanih snegom i ledom (koji stoje zabezeknuto k'o da su svi kolektivno emigrirali iz Gane pa sad sneg prvi put vide) kreću oni u akciju. I bore se, i uzdišu, i jedna pahulja druga šesta, ma kakav semafor , ko to još gleda, uđi u onu prodavnicu, šta ću kad nemam pare, pa da se zagrejemo malo.

 Ej, da sunce sija napolju u sred proleća, ne bi ovoliko ljudi izašlo da prošeta Đilasovim bulevarom. Blago meni, izgleda da svi vole sneg. Nekolicina antientuzijazista ostala je u nepokretnom autobusu s čudom gledajući milenje ljudi po ulicama, pitajući se da nije taj bulevar dobio neku pokretnu traku pa se svi jednako kreću. Nemoguće je da ljudi zaista hodaju.

 Zvono na telefonu privuče pažnju tim dokoličarima što su našli posle posla da se šetkaju gradom. Halo, lepo je, uopšte nije hladno (puf, jedan mrgodan pogled) , nema snega, sve su očistili, može da se ide (puf, još 650), a kolima, ma jok to sad ne funkcioniše, ali za šetnju je baš super! Z i m a je. Srbija je. Osim ako nisi zalutala lama ne verujem da bi ovo stanje trebalo da te iznenadi a kamoli iznervira. 

Ako ništa, možemo da apdejtujemo status zemlje  ,, U snegu smo do guše''. I to je odlično! Za promenu.

 

 

Pozorišno dobro veče

Doterani ljudi ulaze na staklena vrata. Reflektori oko njih prave elegantnu atmosferu. Dočekuje ih ljubazno ,,Dobro veče'' na svakom ulazu. Ostavljaju svoje sakoe, kapute i elegantne jakne kod devojaka i mladića ne starijih od 30 godina, obučenih jednako neupadljivo u crne košulje, tamne pantalone, u tamnoj obući.

Onda se u toj istoj bujici kreću ka mestu dešavanja. Zanimljivo je da iako se sve radi simultano, nigde se ne stvara gužva. Još jedno ljubazno ,,dobroveče'' i mala potraga za mestom. Čuje se zvuk preko razglasa koji ih moli da utišaju svoje mobilne telefone. Smeštaju se i poslednje pridošlice u sedišta i svetla se gase. 

Taj miris... Taj osećaj... Kad ugledam glumca na sceni, kad dočekam da vidim njegov trud svih ovih nedelja, meseci, godina... Kad osetim miris pozorišta... Ne znam da li ste primetili ali u svakom pozorištu bude mirisa. Ne, samo komešanje tih parfema, raznoraznih šanela, armanija i toaletnih voda. Već onaj izistinski miris pozorišta. Osetim ga onda kad prvi put ugledam glumca na sceni. I uvek mi izazove prelep smiraj, neki tako blag duševni zanos. I vodi me tokom cele predstave...

A glumci... Ne znam kolike su im te njihove pozorišne plate, ali kolike god da su, ma opet su male. Nedovoljne za to osećanje koje u meni prouzrokuju. Oni daju sebe i onda kad ne žele, kad nemaju kud, samo da završe predstavu do kraja. Šta god da im je na duši, tu su , predaju se nama i ono što dobijemo mi, vredi svakog minuta njihovog rada. Uopšte ne mogu da zamislim kako im je. Ne znam čak ni da li bih ja mogla da glumim tamo nekog Doktora D dok u sebi gorim, patim ili razmišljam o Infostanu. 

Publika se smeje, plače, ustaje na pola. Ima nas oduvek raznih. Ali tako sam sama sebi ponekad smešna kad shvatim da imam osmeh na licu tokom cele predstave. Od momenta kad počne, do momenta kad se aplauz završi... Posle sam u transu, sabiram utiske i sve tako do sledeće predstave. Da, mislim da je to jedna od stvari koje mogu da okarakterišem kao moju strast.

Pozorište, ljudi na sceni, osećanja koja u meni izazivaju. Sreću, tugu, zanos, uzbuđenje, strah! I ti mirisi koji me ispunjavaju i ti utisci koji ostaju. Onda kad uzmem kaput i izađem pa se osetim kao da sam pročitala knjigu. Napustili su me likovi u koje sam se tako uživela, a s druge strane, znam da je u redu i da će doći neki novi. Koji će me opet nasmejati do suza ili dirnuti u najtananija osećanja.

Mlade nade, legende, nove glumice, igračice, balerine, pevačice, sportisti, bivši voditelji, glumci sa reklama, i glumci iz crtanih filmova. Stojmenović i Đuričko, Bosiljčić, Lane Gutović, Vlasta Velisavljević, Anita Mančić, Mićalović, Ćetković, Vanja Ejdus pa i Mirka što da ne... I fenomenalni Pele!!! Dragan Petrović. Života mi , jednoga dana, izaći će na scenu i reći će samo ,,Dobro veče'' i ja ću zaplakati od smeha i od sreće.

Ma hvala vam svima!

Hvala vam glumci što postojite za mene.  

 

Mala stvar

Svake godine krajem avgusta, hvata me panika. U septembru se molim za koji sunčan dan više, u oktobru već ozbiljno preti depresija. Novembar i mrak u četiri i petn'est već ozbiljno prete da me bace u zimski san pa da preskočim apsolutno besmislene dane bez Sunca. I tamo negde, s prvim vetrovitim danom, prvom prilikom da prošetam u crvenom kaputu, setim se da postoji jedan razlog da ipak ne prespavam baš celu zimu. Jedan mali razlog sa mirisom karanfilića.

Kuvano vino. Ne znam da li ste ljubitelj alkohola, čajnih napitaka, sokova, zašećerenih kafa, ali ako niste nikada probali kuvano vino, postoje ozbiljne šanse da ste propustili jednu od boljih stvari zimskog perioda.

Još ako sedite u nekom toplom mestu, zidova boja senfa, a napolju vetar samo što ne oduva ljude sa ulica, ništa nije prijatnije nego šolja ili još bolje staklena šolja kuvanog vina. Sa malo cimeta, žutog šećera i kriškom narandže... Ako mi nije odmah pošla voda iz usta! 

Trač partija, najbolja drugarica, 'date'  ili kućna radinost- šporet na drva i šerpa u kojoj plivaju zrna karanfilića i kriške mandarine- zato što smo tako u mogućnosti. Zadovoljstvo je prava reč koja opisuje te trenutke. Ne sreća, ne uzbuđenje, ne histerija, baš- zadovoljstvo. Da udahneš miris vanile iz šolje i progutaš slatku krv koja ti prostruji kroz telo. Jao.

I onda shvatim da uvek postoji razlog da ostaneš budan. Pogotovo ako je ovako sladak. I neodoljiv.

 

 

 

Skadarlija

Bilo je jedno od onih savršenih večeri u prepunoj Skadarliji. Kao stvoreno za slučajne susrete, letimične poglede, žive razgovore... Nas dve smo sedele preko puta lepe devojke, obučene u narodnu nošnju, crne kose uvijene u punđu i crvenog ruža na usnama. Drvena klupa između nekoliko kafića i restorana, koju tek što je napustio mladi par, prešla je u naš posed makar privremeno.

Devojke su se borile sa kaldrmom. Naš zakon nije kao u Italiji, uklonio kaldrmu , da bi visoka moda i još viša štikla bezbedno koračala tim ulicama, ali naše dame se svakako te opasnosti nikada ne bi odrekle. Momci su ih spretno pridržavali, niko se nije smejao, navikli smo valjda i na to.

U tako neobaveznoj atmosferi, povele smo i neobavezan razgovor. Rasterećene svih problema, jer je lepo vreme, imamo gde da izađemo i noć je mlada. I šta je više potrebno? Nama, ništa.

Sve je tako odisalo ''modernizovanom starinom'', i mesto na kom se nalazimo i to kako je prilagođeno mladim naraštajima, njihovom muzičkom i drugom ukusu. Pa i naš razgovor. Neizbežan, onaj , o muško-ženskim odnosima... Tu i tamo, utihnule bismo kada bismo baš primetile da možda neko sluša, ali veći deo vremena, nismo ni obraćale pažnju na okolinu... Samo su naš pogledi nehajno lutali...

I nekako u baš tom trenutku, drugarica mi je prepričavala svoju epizodu sa dečkom, koji joj se, rekla bih, dopada i rekla je nešto poput :''Nismo se dugo dopisivali, ovo je bio prvi put... Napisala sam mu šta mislim a od njega je odgovor stigao tek sutradan'' ,  a stariji čovek pored nas sa nekim blagim osmehom obe nas je pogledao.

Pustila sam je da nastavi da priča, ali samo mi je kroz glavu prošao način na koji je on doživeo to što je čuo. To je , ipak, bio jedan poprilično stariji gospodin. Onaj pravi.  I verujem da mu je za trenutak moralo proći kroz glavu da se ništa nije promenilo. Evo, i dalje se merkamo po Skadarliji, dopisujemo tajno i šaljemo nekakve ljubavne poruke... A onda svi zajedno idemo na igranke...

Nisam mogla a da ne pomislim da je nekada i on tako, slao nekome poruke. Možda baš svojoj sadašnjoj ženi,  što da ne. Da otac ne vidi, tiho preko druga- druga- sestre- majke... Iz jednog džepa, ispod šešira i možda kecelje i stigne do njenih ruku. Pa osmeh, rumenilo na obrazima, pa te je kao stid, ali si mlad i nije ti bitno. Pa, susret na korzu, dodir u prolazu, ples na igranci... I jednog dana tvoja je žena...

Nije da nije sve isto i danas. Možda je malo manje tajno, ili su veće mogućnosti da bude mnogo javnije nego nekada. Ali nemojmo zanemariti moć čaršije, ljudi mogu da šire i brže nego što nekad internet može da postigne. Suština je ista, samo je način malo promenjen. Poruka u Inbox na Facebook-u. Srculence na Zidu. Ljubavna pesma u kojoj si ''tagovana''. I jednog dana ste u braku, i na internetu i na javi.

Možda današnje generacije i misle da je mnogo ličnije i ljubavnije posvetiti nekome pesmu na Facebook-u, nego li ga pitati da zajedno tu istu pesmu poslušaju šetajući, recimo Skadarlijom. Možda ovako misle da je njihova ljubav veća jer je svi vide . Možda misle da je poruka na Zidu koju svi vide i više nego dovoljna da ceo svet bude svedok njihove simpatije, ali to je samo zato što ne znaju. Nisu osetili kako je to kad pocrveniš od pogleda oči u oči. Koliko je slatko to i koliko je ta sramota slađa od bilo čega drugog. Nisu krivi, jer ne znaju. Koliko od slučajnog dodira ruke o ruku, celo telo može da zadrhti. A od poljupca obraz o obraz (eto, ni ja ne kažem poljupca u ruku jer taj manir je danas redak redak) stomak se prevrne ko usred najžešćeg potresa.

I taj duh Skadarlije, hoće li se izgubiti u lavirintu čudno iskazanih emocija? (Ili je to samo meni čudno.)  Ili će u svakoj kockici po kojoj koračamo zauvek ostati sećanje na jednu romansu? Zamisli to , svaka kocka , svaki korak, jedna ljubav. Čini mi se da to mesto krije i mnogo više, nego taj zagonetni osmejak dragog starog gospodina....

 

Dok pijem čaj od koprive i uživam u upali mišića

Za mene, ljubav je...

 

Vožnja bicikle na Adi.. Opalo lišće na stazi za bicikliste i sunce koje greje tek toliko da prizor bude nestvarno šaren i veseo.

 

 

Presladak i prepufnast ukus čokolade sa seckanim lešnicima i malinom... Jedna od boljih kombinacija za sladoled... Ukus ljubavi definitivno...

 

 

Tamno hladno pivo i onda kad napolju nije pretoplo... Još ako ga popiješ u dobrom društvu...

 

 

 

Knjiga koja prevazilazi sve oblike mašte do sada. Koja stvarnosti podmeće nogu.  Pisac koji bira svoje čitatelje, sigurna sam i izdvaja ih da bi ih jednog dana spojio...

I call that love.

Za početak...

 

 

Šta radite to, bre?

Plemenitost ne postoji. Izumrla je onoga dana kad su ljudi rešili da se okrenu sebi. Samo sebi.

 

Vrlo tužna priča me je danas osvestila i  bukvalno naterala to da shvatim. Da se razumemo, plemenitost kao vrlina ovde se posmatra isključivo iz ugla nas običnih smrtnika. Ne osporavam Nemanju Vidića koji kupuje stan ocu svog pokojnog prijatelja, to je za svaku pohvalu... Ali ono što mene zanima jeste ono što se odigrava daleko od očiju javnosti. U maloj ulici, u malom mestu u malom gradu.

Jutros je blizu moje kuće cvilela mačka. Ustala sam iz kreveta i videla da nekoliko dece stoji pored. O čemu se radi, mačku su udarila kola... Mačka je tu stajala, nažalost dok se ja nisam probudila. Kažem nažalost jer nemam naviku da ustajem rano, te ko zna koliko je tu bila pre nego što sam ja naišla. Recimo okvirno oko sat, dva. 

Budući da sebe smatram manje-više ok obaveštenom, znala sam da u Beogradu postoji hitna pomoć za životinje te sam ubrzo kontaktirala nadležne. I to na opšte zaprepašćenje svih ljudi okolo koji su bukvalno bili u fazonu ''NEMOJ, GLEDAJ SVOJA POSLA''. Nemam naviku da sa ljudima ulazim u raspravu pogotovo ako su u kasnim dobima, te sam odlučila da ne objašnjavam ZAŠTO nije u redu ostaviti životinju da ugine na sred ulice. Jer ako do sad to nisu naučili, ja im jebeno ne mogu dokazati. 

Ako zanemarimo blage konflikte, uspela sam da izdejstvujem da mačka živa dočeka radnike/veterinare Hitne pomoći, ali šta je bio problem. Dođe jedan deda iz komšiluka i krene da histeriše, iako sam prvo pomislila da mu je žao jadne mačke, njemu je izgleda bilo krivo što su je gurnuli ka njegovim vratima! Hej!!! Mozgu? Hej, dušo? Srce imaš li???

Neverovatno je to da je iako je nas dvoje dežuralo pored mačke on ipak uspeo da mačku uzme i odnese u kontejner, srećom, pored kontejnera! Stigla sam na vreme i čuvala je od lokalnih kerova, na zaprepašćenje apsolutno celog stanovništva  ove jebene malograđanštine.

Treća stvar i ,maltene, jedina pozitivna u celoj priči jeste dečak. Izvesni Veljko, koji je na svojoj bicikli ceo dan proveo čekajući Hitnu pomoć za ljubimce, vozeći se duž ulice, gurajući joj mleko pod nosić, zapitkujući mene, javljaju li se iz pomoći... Iako je u onim nezgodnim godinama kad te lako društvo proglasi čudakom, bez imalo oklevanja iznapušavao je svakog njegovog poznanika koji bi mačku preko pogledao, da su se svi postiđeno pogledom izvinjavali mački... Jedino on...    

 

Da je pregaze mogu, da je ubiju mogu, da truju kučiće po ulicama mogu, ali da pomognu bespomoćnoj jadnoj povređenoj životinji- to je ispod njihovog nivoa!!!

OK, kažem sebi, ne osuđuj Marina... Ali, život svakog od tog idiota koji ispod oka gleda u povređenu mačku nije ništa jebeno vrednije od života jedne mačke. Zato što koliko ona nema svest, toliko je nemaju ni oni. Ali mačka poliže bolno mesto gazdi, a čovek je otera da ne crkne ispred njegove kuće.

Da ironija bude veća, na relaciji pas-mačka, ja sam totalno pas osoba. Ne snalazim se s mačkama , i do skoro sam se plašila i mačića... Ali ne bih sebe do kraja života mogla da opravdam pred samom sobom da nisam nešto preduzela povodom nje. A kamoli pred Bogom.

Pa, pitam se, kako ti ljudi spavaju... Još bolje, kako žive? Gledaj svoja posla, mumlaj sebi u bradu, jedi sam, spavaj sad, crkni sam. 

 Ovo je tačno ono ponašanje kad ljudi ne znaju više kako da se ponašaju. Da su sami na selu i da naiđu na povređenu životinju, sigurna sam da bi je zbrinuli... Ali u ovim uslovima oni je oteraju da je ne gledaju - i problem rešen.

Iako je mačka čekala jako dugo da dođu po nju, zahvalna sam što su se uopšte pojavili veterinari. Bitno je da Beograd ima jednu takvu službu, morali bi samo više da porade na obaveštavanju javnosti. 

Ali izgleda da su svesni da javnost ne želi da zna dalje od svog stomaka.

 

 

Something more

Kiša nikad nije zvučala melodičnije...

 

 https://www.youtube.com/watch?v=W9Z4g8DA9WM&feature=BFa&list=AL94UKMTqg-9Bpp_mxR1sMLUkF42uWQ3yL

 

Otkrila sam ovu divnu damu kad sam u pozadini filma ,,La delicatesse'' čula njen glas i te tako čarobne melodije... Baš je po mom ukusu i glas i zvuk, a tek što se posebno podudara sa ovim periodom. Izrazito. Ne, definitvno ništa nije slučajno...

Uzgred, kad spominjem film... Glavna glumica prešarmantna Odri Tatu i bezbroj simpatičnih i luckastih scena... I ljubav koja zna za atraktivno, ali teži razumevanju...Baš to. Nego, kad već spomenuh da ubacim i citate presimpatičnog filma, koje sam izdvojila...

Na početku filma, Natali (Odri) objašnjava ljubav prema svom (budućem)mužu :,,Sa Fransoaom vreme mi leti k'o ludo. Rekla bih da on ima sposobnost da preskače dane. On stvara nedelje bez četvrtka. Da li je to sreća? Kraj za- četvrtke!''

A nešto kasnije dva suparnika za ljubav jedne dame, naravno Natali, odnosno, Odri, u razgovoru:

-Zašto je voliš?

-Sa njom sam najbolja verzija sebe.

 

Moraću sad da vam komplet preporučim i album Emilie Simon ,,Franky Knight'' (http://en.wikipedia.org/wiki/Franky_Knight) i film ,,La delicatesse '' (http://www.imdb.com/title/tt1828995/) ... Ako ništa drugo, odlično se slažu uz kišu...sveće, čaj od nane sa medom,  ćebetom i možda, nekim mini tost sendvičima ili kolačićima... Mada bi savršenija varijanta bila crno vino, ali to je sad neka druga kombinacija, romantičnija možda... 

 ..............

 et je regarde,
pendant des heures,
tous ces nuages,
je vois des fleurs,
des trains, des arbres,
mais même là
au fond du ciel,
je ne te vois pas


alors je prie,
dieu me pardonne,
sans croire en lui,
je prie l'homme
qui m'aimait tant,
que j'aimerai
toute ma vie,
mon chevalier

.................

 

Pobednik

 

Koliko su lepi ljudi u Beogradu najbolje se može videti petkom uveče. Volim taj dan jer on više nego bilo koji drugi, oslikava moj Beograd. Čim kročite na Terazije, vidite tu uzbuđenu gomilu. Ali pravu gomilu, prelepih, presređenih, premladih ljudi... Ej, pa to su , košulje, parfemi, štikle, šljokice... Redovi ispred obe trafike na Trgu, pa čak i ispred picerije Trg. Jer nije bitno koliko smo večeras lepi, nije sramota jesti pred izlazak. Mada, ipak više je onih koji čekaju u redu ispred trafike kod Studenjaka... Tamo se ne mogu videti baš takve šljokice i štiklice, oni su lepi na svoj martinski i dredovski način, ali svakako ih odlikuje jedna dvolitra, pokoji vinjak i mala vodka.

Ali, vratmo se toj užurbanosti... Nikad nisam znala da li svako od njih ima svoj plan za izlazak, jer mi često deluje da su neki ljudi tu samo došli da pokažu koliko su lepi. Koliko su sređeni, nacifrani, isfenirani ili pod gelom, ali lepi, svako na svoj način i po svom ukusu...

Jednom mi je palo na pamet samo da odem do grada u petak uveče i da ne izađem nigde, ali samo da proverim da li je i dalje sve na mestu, lepo i sređeno. I ti ljudi... Bože, koliko ih ima... Kad krene rulja Knez Mihailovom pa se jedan deo raspe kod Obilićevog venca, drugi kod Palasa, treći kod Kosančićevog , a ostatak po Studenjaku i Kališu... Ali nekako se svi sretnemo na kraju , tamo ispod mosta... Ispred nekog splava... Pomešamo se svi, i metalci i narodnjaci i lepi na ovaj i lepi na onaj način i svi se smeju i svi pričaju i svi se vole. Mislim da nikad nije bilo toliko ljubavi u Beogradu.

Ne mislim one romantične ljubavi gde se dvoje ljube po parku. Nego baš te prijateljske, gde svako svakom kupuje pivo, traži i uzima cigare, daje osmeh i po koji savet. Kad se svi dogovaraju sa svima gde se večeras izlazi ili pije, a pitanje je da li smo se ikada ranije sreli u životu... A možda i jesmo nekada u jednom od tih Petkova noću....

Ako zanemarimo petak kao najlepši dan za Beograđane u smislu da oni tad najlepše izgledaju, morala bih da dodam i to da je jedna od primamljvih strana Beograda takođe i to da uvek svuda ima ljudi. Najozbiljnije, uvek. Stalno se nešto događa, uvek nešto vrvi... I u tri ujutru nije čudno videti ljude po Knezu na primer kako se samo šetkaju tu okolo, a ne manjka ljudi ni po ostalim ulicama. Meni je to neverovatno. 

I nije to da ljudi zgubidane, nisu oni svi nezaposleni mamini  i tatini sinovi koji ''bleje po kafićima''. Ovde je reč i o studentima i srednjoškolcima i mladim zaposlenim menadžerima, advokatima, psiholozima... To kultno veče petkom privlači svakog kome je Beograd u krvi da se skotrlja do njegovih glavnih ulica i uplovi u masu. Stopi se u Beograd. 

 Nije to više ni do bogatstva, ni do toga koliko smo moderni. To je kao neki magnet. Da ti moraš da budeš deo toga, jer te privlači, Beograd te uvlači u sebe... To je za mene pravo čudo. Ono malo prelepo pobedničko čudo s vrha Kalemegdana. Jer Beograd je , definitivno , POBEDNIK.

 

 

Lubenica

Vraćam se ja pre neki dan iz teretane, da budem iskrena, ne znam da l me više bole ruke ili noge ili trbušnjaci ili zadnjica, uglavnom, nije mi dobro. Maltene ne počnem da kunem svoju sudbu, ali imam taj neki page na Facebook-u Fitness Inspiration i tu me toliko motivišu da ne smem da zapomažem. Ali , konstatovali smo, nije mi dobro.

Stanem na stanicu, jbg, teretana mi je veoma daleko od kuće (ali, ne, ni to me ne obeshrabruje) i moram da menjam nekoliko prevoza... Tek autobus mi ode. Strpljivo ukucam broj, vidim idu sledeća dva , tu su blizu. Utom, vrlo sporo,  u susret mi nailazi jedna starija gospođa. Seda kosa skupljena šnalom, nizak rast, onako kako sve starije žene godina omalene. U širokim izbledelim pantalonama, širokoj bluzi, odrpanih cipela. U jednoj ruci joj je ogromna štaka, veća od nje, u drugoj neke kese.

Vidim da me gleda u oči, preko mojih naočara i otvara usta, te brzo skidoh slušalice. Konstatuje kako nije uspela da uđe u prethodni autobus jer od prevelike gužve nije imala gde da spusti lubenicu. Odjednom primećujem i sadržaj jedne kese, veliku lepu zelenu lubenicu. Vau. 

Objasnim joj ukratko da drugi autobus stiže uskoro , te ona s velikim olakšanjem sede na klupicu. Onako se pritom iskreno nasmejavši od radosti što sam joj rekla da nailazi autobus, toliko se slatko oduševila da se devojka pored nje sita ismeja. Dobro... Oduži se to naše ''sad će autobus'' jer tih semafora na te dve stanice ima otprilike 5,6  , neka katastrofa...

Malo mi tu ''uđemo u spiku'' , između ostalog iskreno priznam i da nikada nisam umela da izaberem dobru lubenicu (potpisujem-nikada! Sećam se jednom prilikom sam s dečkom kupovala lubenicu,  bili smo super mladi i  sveže zaljubljeni i otišli smo zajedno da je kupimo. Čovek nam prodade neku rečenicom- Evo, ova, slatka je kao vas dvoje. Da bismo je kod kuće rasporili i pogledali lubenicu koja je toliko prezrela da je na ivici da bude buđava. Šta li je time hteo čika da nam kaže?). I njen odgovor na to bio je savet kako ona treba da zveči da bih znala da je zrela uz opasku da :,,Ni kada je nešto lepo, ne valja kada je preterano.'' Osvojila me je.

Dok sam ja u svojoj glavi vagala da li bi bilo neprijatno njoj ukoliko bih je pitala da joj ponesem lubenicu, ka autobusu koji nam je nailazio, ona me sama, vrlo ljubazno zamolila da joj pomognem sa kesom dok ne uđe u autobus. Zajedno smo izabrale u koji autobus ćemo ući jer nam nekoliko ide u susret, i kao dve drugarice, zapričale se i ušle na prednja vrata. Milena, kako se zove naša glavna akterka, živi u Grčića Milenka... Mnogo joj se jela lubenica, a ovde gde imaju najslađe, morala je da dođe sama, jer nema ko da joj kupi i donese. Čak me je pozvala u goste, ''Svrati, nekad'' reče (i adresu )  i onako bez patetike i bez kukanja, dodaje u razgovor, kao so u salatu :''Kod mene je sve pomalo neuredno, nisam stigla sve da pospremim. Znaš 6 meseci sam bila nepokretna i u bolnici, i lopovi su sve prevrnuli i odneli...Eto, tu sam ja a ti svrati. Jesi li i ti ovde...?'' i na moj kometar da živim u Kaluđerici, ona se prvi put namršti :''Au, pa ti si tamo.'' bez čak...Jer ni to nije njoj dramatično.

Prijatno, sve najbolje, i ona ode. Sa svojom lubenicom, praznom kesom i štakom od dva metra. I nije joj teško da tako jedva , ali ipak hoda, ode po svoju lubenicu , koju će pritom sama jesti, a zanima koliko dana će da joj traje njoj onako sitnoj, koščatih ruku i duguljastih prstiju...

Baka Milena... Koliko li ih je još tako samih u gradu...? I koliko njih nije izgubilo duh...

A tebi je sve teško i da odeš do prodavnice iza ćoška i da tražiš daljinski od TV-a i da spremiš kajganu... Tebe treba da bude sramota što zauzimaš mesto u životu za one ljude koji su zaista spremni da ga žive. Do poslednjeg daha.

Nije to ta priča (koja misliš da jeste)

Bila je to ljubav na prvi pogled. Jedna od onih koje vam uzburkaju krvotok. Kad vam pande zaigraju u stomaku,  a noge se vuku na točkiće. Takva ljubav.

 Na prvi pogled, osetila sam zbunjenost kakvu uvek osetimo pred nečim magičnim. Na prvi dodir, osetila sam strast. A na prvi spoj, osetila sam onu sreću koju samo zaljubljena žena može da razume.

Znala sam, odmah. To je to.

Prošlo je 24 sata i sada smo zajedno u mojoj sobi. Jer ja moram da imam odmah i sada sve što mi razara um i stvara mi zadovoljstvo i kreira prelepu savršenu strast. 

 Nemam strpljenje, ali zato sada imam vas... 

Hello, lovers!

 

lovers
 

Ljubavna priča nezane junakinje

Upoznala sam jednog tipa. Nisam čula ime baš zbog glasne muzike, otprilike sam znala kako se zove... Smuvali smo se to isto veče, i videli smo se još nekoliko puta. ''Raskinuli'' smo posle izvesnog vremena, zbog , kako to biva , nerazjašnjenih okolnosti. Igrom sudbine/slučaja/namere pozvala sam ga na rođendan. Došao je. I iako su me svi prisutni na žurki nahvalili sutradan , on je uz reči pohvale dodao i sudbonosno ''Ali ne mogu da razumem tvoje ''razuzdano'' ponašanje''.  Pala sam na iskrenost. Šamar u lice mi je omiljena kategorija kod mojih prijatelja. Morala je biti presudna i za izbor mog budućeg frajera. Ali, desio mi se peh. Prve noći kad smo spavali , u toku, intimnog odnosa, rekla sam mu da ga volim. 

Draga Saveta , šta da radim? Znam da ovo nije ljubavni film, i da muškarci takve stvari ne vole. Desilo se i jako mi je glupo zbog svega? Molim te , pomagaj!

 

 ODGOVOR:

 

Draga čitateljko,

Vidim da je situacija u kojoj ste se našli vrlo delikatna. Zapravo , nije retka među današnjim tinejdžerkama i neretko mi se obraćaju devojke kao što si ti (starija sam od tebe, poštujem te, ali ne bih ti persirala ubuduće), sa sličnom tematikom.

Ono čega se ti plašiš jeste, verovatno, normalna stvar. Ne želiš da upropastiš budućnost koju si projektovala u glavi još od prvog momenta kad su ti kolena klecnula.  Takođe mi je jasno da ne razumeš poziciju u kojoj si se našla, jer je za tebe ona nešto u potpunosti novo. 

Realno je da su ti te ljubavne komedije došle glave. Da ne pričamo o časopisima i raznim radodajkama koje dele savete u novinama po sistemu ''Nemoj da mu otkriješ osećanja, iskoristiće te i pljunuti. Jebi se sa njim i BEŽI!'' . OK, sve ti je to dolijalo, previše si poverovala u bajke i princeze i bele konje i zelene žabe. Kao što svi znamo, postoje i žabe drugih boja. I konji, dakako. I nisu svi rasni, svakog možeš, doduše, da jašeš, ali ti svaki neće pristajati.

Ako malo razmotrimo tvoju situaciju iz druge perspektive, primetićemo jednu sitnicu. Tako kratko ga poznaješ, kako ga voliš? I to je , po mom mišljenju, draga čitateljko, jedno veliko sranje. Samo ti znaš da li ga voliš. Ni meseci , ni dani, ni godine, ni sati, ni ta radodajka koja te je savetovala...

Jesi li sigurna da voliš sladoled od čokolade? Jesi? OK. A Ričarda Gira, trčanje, spa centre? Za svako svoje osećanje si sigurna? Pa šta onda dopuštaš da ti ovo , najdelikatesnije od svih , neko remeti? Pa makar to bila i ti?

Imamo ovde jedan mali problem, zvan ''a šta će on reći na to''. On će, kažu žene iz iskustva, pobeći glavom bez obzira. Samo mu još to fali , da se bakće s tvojim emocijama. On će, kažu ljubići i romantične drame i komedije,  istog trena tebi odgovoriti ''Volim i ja tebe''. A šta kaže tvoja životna priča? Ona je ipak najbitnija od svih drugih ljubavnih. Bitnija je i od priče tvoje drugarice, iskustva tvojih sestara, i svih drugih. On nije ni Marko ni Janko ni Kurta ni Murta. Tako da neće reagovati kao oni. ON je poseban, pun mana i vrlina koje niko drugi možda nema, jer je specijalno napravljen. A ti samo možeš da se nadaš da si našla polovinu koja je pravljena BAŠ ZA TEBE.

Ono što ti preporučujem jeste da ne slušaš nikoga, do sebe. Znaš sama da odlučiš šta ti prija i šta ti je mrsko. Prepoznaćeš sama ''znakove pored puta''...

Ne zaboravi ,srce u glavu, a vreme nek krene svojim putem. A ti znaj, da onog momenta kad možeš svaku njegovu manu, da zagrliš onoliko jako koliko možeš da zagrliš i njegovu vrlinu, zaista ga voliš...

I obavezno nam javi, šta ti je odgovorio? Sve nas zanima pomalo ta tuđa ljubavna priča...

 

 

O kolenima i artritisu

Rekao je da nikad nije bio zaljubljen. Nikad nije bio zaljubljen. Nije bio zaljubljen... Zaljubljen. Nikad?!

 Pa šta si radio čitavog života? Na kojoj planeti si ti živeo? Kako se to dogodilo? Ja u to ne verujem... Evo, otkad pamtim svoje korake, pamtim da sam zaljubljena. Prvo sam bila zaljubljena u moskovske pokretne stepenice. A onda... u jednog dečaka iz odeljenja, pa onda... letnje ljubavi.. Piii, samo njih kad bih nabrajala od osnovne škole, otvorila bih specijalni univerzitet i predavala bih na katedri ''Kako preživeti letnje ljubavi pre puberteta''. A da ne pričam o post pubertetskom a tek pubertetskom periodu.. Ma ajde, molim te, otkad znam za sebe , ja sam zaljubljena.

Kako nikad? Šta znači to ? Nikad nisi išao dužim putem kući, ranije u školu, bežao sa časova i ostajao posle svoje smene samo da bi uhvatio jedan malecni osmeh koji je , takoreći, nevidljiv neupućenom oku, tebi stvarao čitav maleni univerzum. Nikad nisi oblačio nove novcijate stvari samo onim danima kad znaš da ćeš sresti tog jedinog subjekta lično tvog kreiranog sveta, a mama ide za tobom i viče, pa ne sad, čuvaj za nedelju, dolazi ti tetka! Nikad nisi išao na plesove, utakmice i priredbe koje te ič ne zanimaju, nikad nisi preskakao trnje, iscepao trenerke krijući se od pogleda jer želiš žarko taj nedozvoljeni poljubac? Nikad nisi dobijao kečeve jer si satima pričao sa njom, a istorija ispred tebe, otvorena na pola, Obrenovići te gledaju pa i njima kao da su osmesi na brcima.

Nikad nisi trčao šest puta dnevno u toalet kad samo vidiš  ono ''1 nova poruka je primljena''. Nikad nisi nasumice sklapao poznanstva, potajno se nadajući da bar neko poznaje tvoj objekt obožavanja i preneće mu , ma 100% će mu preneti, sve hvalospeve o tebi.

Nikad nisi pričao sa njenom razrednom, išao u druge smene i pakovao se za ekskurzije kao za seobu Srba? Ma je l' moguće da ti nikad nisu klecnula kolena?! Heeeej! Pa ko da imaš artritis, ali ti imaš 15 godina i čuo si sve o tome, ali kada se dogodi misliš da je ceo svet pogledao kako ti se pomaklo tlo. I crveniš, crveniš... Nikad nisi pocrveneo kad ti naiđe u susret neočekivano, ma bogami  i  kad je planirano (naravno, s tvoje strane)? Pa kad te dotakne rukom a tebi 10 stepeni temperatura skoči da te u tom trenutku vidi majka , skrkala bi ti brufen i bacila te u krevet. 

A kad se razočaraš pa ti dođe najbolja drugarica, donese flašu vina i 10 ćevapa sa kupusom i kečapom, pa ne znaš da l' plačeš, da l' jedeš, da l' piješ... A sve ti slatko... Naravno, posle izvesnog perioda od 5-10 godina. 

Pa kad izađeš u diskoteku, klub, a kasnije i kafanu, a svaka pesma je tvoja, svaka te pogađa u dno duše a ti jednu , drugu rakiju pa ne znaš više ni kako se zove ta zbog koje roniš te suze al' ti leeeepo... Naravno i to 5-10 godina kasnije.

A kad osetiš strast? Tek to je stvarno da ne poveruješ. Kako nikad? Kad ti šapne da pogledaš levo jer tamo neko vaš izvodi kerefeke, a ti ne znaš ni šta je rek'o  ni gde se nalaziš, samo moliš Boga da ne padneš u nesvest...  Heeeeeeeej, kako nikad?

 Pa ja stvarno ne znam, šta da ti kažem. Ništa nisi propustio, u suštini. Samo manje-više , život. Ali ti se pazi... Nemoj da se zaljubiš. Možda ti slome srce pa ti bude teško. Možda te ponizi i uvredi. Ostavi i ode. Pregazi k'o mrava. Iščerupa srce iz tela, baci ga na asfalt i pregazi martinkama. Pa umesto da te čuva k'o malo vode na dlanu, možda te ipak pusti da ispariš i pretvoriš se i sam u taj vazduh koji si zbog nje disao... Nemoj, čuvaj se... Nema toliko bromazepama na svetu koliko ima slomljenih srdaca...

A ja... Ma još trista puta da osetim da me lomi, da me razbija, da boli, da umirem. Opet ću da se zaljubim. Jer taj jedan mali artritis, vredi za novih 5-10 godina kredita. 

A i tebi ne verujem, kako NIKAD? Pa šta čekaš? Idi negde, zaljubi se!

 

Letnje seksualne neuroze

 Nekada davno bajke su počinjale sa nekada davno... Ili bilo jednom... Ali, to je bilo jednom. Moderne bajke mogle bi za početnu rečenicu da iskoriste recimo :''Oduvek sam voleo kad devojka uradi baš-to-što-si-ti-upravo-uradila i kaže baš-to-što-si-ti-upravo-rekla. Mislim da smo slični/imamo ista interesovanja/poklapaju nam se razmišljanja/ma i horoskopski znakovi. Definitvno bi trebalo da odmah odemo kod mene da te upoznam sa roditeljima. Doduše, sad su na putu, ali...''

Prava pravcijata bajka. Princ bez dvoumljenja posle kraćeg poznanstva nudi kola, kuću, zajedničku tetovažu. Princeza traži skriveni smisao njegovog osmeha, nameće se stavom, onim koji je upravo saznala da on voli kad ga vidi kod devojke, i blago uvija kosu, ne može da se suzdrži od novonastale seksualne tenzije. Ja ću tebi reč (koju želiš da čuješ), ti ćeš meni reč (koju želim da čujem) i imaćemo ono što oboje želimo- seks.

Toliko reči potrošenih, toliko priča izmišljenih oko samo jedne stvari i zarad nje. Ma je l' moguće? U 21-om veku snebivamo se kao 1912-e, dodir tebi, osmeh meni, pogled preko stola. Hoćemo sad o vaspitanju dece, mestu prebivališta, ni ti ne želiš da živiš sa svojima, bravo! Pa mi smo srodne duše. Hoćemo da tražimo papire u inostranstvu da zajedno odemo? Da? To je to. A kad ostarimo, kuća u planini, deca u gradu, možda mala farma, dva psa, krava? Ma i golubarnik, što da ne?!

Savršena priča...

A da ti je otvoreno rekao :''Hoću samo da te kresnem, da vidim kakva si.'' , šta bi onda uradila? Uvredila se, digla nos, otišla sa blago uzdignutim egom, s jedne strane, jer si to videla kao pohvalu svog izgleda, i sa smuždenom facom , s druge,  jer si baš počela u glavi da praviš zajednički bankovni račun...? 

Koliko ti se razgovora u životu vrtelo oko super zajedničkih tema i završavalo samo seksom, a koliko se vrtelo samo oko seksa i završavalo ničim? Šta je delotvornije? Je l' devojke i dalje padaju na ''Imaš lepe oči/kosu/pogled/manire''? Ili su sada otvorenije po pitanju svoje seksualnosti pa bez ustručavanja možeš da joj kažeš ''Sviđaš mi se, voleo bih da spavam sa tobom''? Ista pitanja važe i za muškarce. Ili je osuđen(a) na naziv ''kurva'' ili ''kreten'' svako ko se usudi da iskreno i otvoreno istupi?

Jer na kraju, samo je o tome reč . Leto je , avanture su svuda i sve je samo seks.   Da li zaista i dalje želiš da joj govoriš kako bi dobra majka bila tvojoj deci...?