Čovek bez granica

Prave ljude upoznajemo samo jednom u životu. Onda ih ili zanemarimo shvativši ih olako ili na nama ostave najdublje tragove. Ovo je priča o jednoj takvoj osobi.

Pre četiri godine, kao što obično biva, letovala sam u jednom selu podno Rajca. Pre toga, naravno, naslušala sam se duhovitih priča što o čuvenom selu, što o ljudima o njemu, ali znate kakvi su ljudi, stalno nešto preteruju, pa mi prosto došlo da ne verujem dok ne vidim, u ovom slučaju, upoznam.

Bilo je leto, bili smo mladi i konstantno nasmejani. Bez ijedne brige, bez ijedne teške misli, bez ikakve stvarne muke. Jednostavno nismo imali razloga da ne budemo bezbrižni i normalno je da smo stalno bili čili.

Sedeli smo u dvorištu stare kuće u Šaranima, ispijali ko zna koje hladno pivo i čekali njega. Još pri prvom nagoveštaju traktora, poustajasmo i videsmo njega gde ulazi u avliju... Ne znam da li ste čitali Harija Potera, ali sigurno ste bar kao mali slušali priče o dobrim džinovima. E pa baš tako se on učinio meni. Velik, krupan, njegova šaka k'o moje četiri. Čini se vola bi mogao golim rukama da udavi, a on ni mrava ne bi zgazio. Ama s vrata vidiš, osmeh od uveta do uveta što odaje neopisivu sreću, želju da sa svojim starim komšijama popije po koje pivo. Ne viđa ih često i ona kad ih vidi, kao da mu sve zvezde siđu u oči. 

Pravo s vrata, pruža mi ruku, moja se utapa u njegovu, tera me da se nasmejem svojoj malenosti naspram njega. Čuveni GANC...

Jedna godina vodila je drugoj. Jedan prvi maj, jedno leto, jedna Nova Godina, pa opet... Celo moje društvo upoznalo je dobrog džina i svi samo jedno s njim znaju- da se smeju, smeju i smeju. Niko tako lako ne mami osmeh kao naš Ganc, sin Dragan kako on voli da kaže.

Od dana kada sam ga upoznala pa svaki sledeći put kad ga vidim,  brojim zvezde u njegovim umornim očima. Nikad nisam videla ni umornije lice, ni čilijeg čoveka. Ej, pa svako od nas bi posle teškog radnog seoskog dana, legao u krevet i samo maštao o spavanju! Ali ne on, on dođe svaki put, pravo kod nas, da popijemo po još jednu, da čujemo po još nešto što samo on može da nam ispriča, samo on da dočara.

Tako je bilo i ove godine. Pravo sa posla došao je kod nas da dočekamo Novu godinu. Nije mu smetalo ni to što je prethodnih dvanaest sati proveo radeći u rudniku. Jača je bila želja za nama, od njegovog umora. Svi smo bili oduševljeni njegovim dolaskom, a on nam je svoju ljubav iskazao na njemu svojstven način- skuvao nam je domaću vruću.  

Tačno u ponoć zagrlila sam ga jako i jedva ga obgrlivši. Ogroman čovek, jos veća duša. A on je s nama uživao još koji sat pa pravac kući- po pušku! Dok smo mi svi spavali, on je lovio. Kaže, ekipa za lov mu je strašna, sve dobri ljudi, po ceo dan love, posle kuvaju, opet uživaju u to malo slobodnog vremena koje su za sebe odvojili. Da li mu je palo na pamet da odmori? Ne, kaže, spavaću kad vi odete... I stvarno dok smo mi poustajali i kol'ko dok smo ručali, on je već bio kod nas, spreman za još jedan dan smeha i priča sa svojim mladim prijateljima. 

Gledam ga, kako stoji čvrst kao stena, čini mi se, taj čovek je prošao sve boli, doživeo milion patnji i onu najtežu, izgubio je dete. Ali, njegov duh ništa nije slomilo! Ništa!!! Gledam ga i pitam se, bre, koji je tvoj problem, Marina? Koji je problem bilo kod koga od nas? Pogledaj čoveka kako se živi i uči! Dok nije kasno...

A on sa puškom na leđima, prati nas dok idemo kući i vidim sneveselio se. Od svih stvari na svetu, najteže mu što mi idemo. Pruža mi ruku, a ja mu doskačem, čvrsto ga zagrlivši. Mislim, ne oseća on to, ali vidim, dotakla sam mu srce. 

Dvanaest sati rudnika, malo spavanja, 6 sati lova, i opet , opet... Ni trunke nezadovoljstva, ni naznaka kukanja, ništa... Samo lepe reči, samo priče za slušati i uživati. Takva ogromna duša boravi u svakome od nas, ali mi kao da smo je ubili zauvek. On nije. On je osoba na koju treba da se ugledaš, i ti i ja. Nije kasno da otkrijemo prave vrednosti u životu.

Ne brini, Ganc, eto, kol'ko već za Prvi maj, mi ti dolazimo! 

Vašar taštine

 Ulazi devojka sa svoje tri drugarice u Gaga turs autobus i smešta se iza vozača. Posle izvesnog vremena putovanja, devojke uzdišu, konstatujući da im je jako vruće. Utom se jedna od njih pruža ka vozaču i pita ga da li može da otvori prozor(?!), na šta joj vozač, naravno, pokazuje rukom ka ventilaciji, objašnjavajući joj da ,prozora u autobusu, je l te, nema... ! 

Budući da su te četiri devojke krenule na Pravnijadu, ubrzo dakle kreće priča... Koja  sledećih dvesta kilometara ne jenjava, osim u momentima kada revoltirani vozač pojačava vesti, pa cecu, pa opet vesti...A priča kaže sledeće- Jednoj su rekli da liči na Džesiku Simpson, drugoj se sviđa Vuk Vuković na šta se treća zgrožava, dok četvrta objašnjava svoju prilagodljivost rečenicom: " Ja sam kao iguana."

Ne bilo mi teško da slušam te četiri površne nesreće još 5 sati ako treba, ali onaj deo sa koliko kofera, cipela, majica, kožnih pantalona i brushaltera je koja krenula (u petak na pravnijadu, dakle, na jedno, eventualno dve veceri!) ,e dalje stvarno nisam mogla. Nabila sam slušalice na uši i ostavila se Džesike Simpson i njenih drugarica.

Čovek bi pomislio, biće bolje kad stignemo tamo. Međutim, kako smo kročili na Zlatibor, tako je frik šou počeo. Mmoci u majicama po sistemu, mnogo sam jak, hladnoća mi ne može ništa, devojke- gomila Jeleni, Seki i Ceca sa primesama Rijana ću da budem kad porastem, a Lejdi Gaga mi je rođena sestra. Do onih imam kuću na Havajima, al sam ovde došla samo da pokažem ten!

Pogledi, pogledi, pogledi. U to ko ima više stvari, ko će više puta u toku dana da se presvuče i koga će uveče na treptaj ogromnih trepavica da puste u klub, pa čak iako odande cepa i kineski rok, pobiće se za svoje mesto i njihovo rezerve

Je l to normalno? Bez zajebavanja, da li je to normalno? Da mladi od 19-25 godina kao osnovni vid svog mini odmora na Zlatiboru vide samo sedenje u kafiću neizostavno pored prozora da se vidi da ti imaš gde da sedneš, da je poenta izlaska-provoda, u tome da odgurneš rulju i uguraš se na mesto u kome će biti što manje vazduha, da nosiš mini suknju i kožnu jaknu na PLANINI AMAN na 4 stepena u POLA DVANAEST PREPODNE.

Kakav bedak što sam nenormalna. A tako bi mi dobro došla jedna gajba na Havajima. 

Beli dan

Sunce. Plavo nebo. Po neki beli oblak i blag vazduh. I šta još? Sve- sve će se završiti jednom. Hvala Bogu, ništa ne traje večno. Umrećemo, umrećeš ti, umreću ja, umreće ovaj lepi beli dan. Nije li u tome svo savršenstvo sveta? Nije li u tome očaravajuća lepota. Ja volim leto, volim Sunce i gladna sam ga, gladna kad ga nema. I onda, dobijem li ga, želim ga što više na sebi, na svojoj koži, na svojoj kosi, u nozdrvama. Hoću celo da ga upijem. Ali, previše sunca bi me ubilo. Hvala Bogu, pa nije ni taj beli dan večit. 

Ako ne znaš da sve može jednog dana nestati pred tobom, da li možeš više da ceniš to što imaš? Možeš li najzad da kažeš sebi- Hvala ti, Bože, na ovom trenu. Hvala ti Bože na njemu. 

Sorrow

Uradila sam danas ono sto mi je odavno bilo potrebno... Bila sam sama, setala sam satima, sedela sam satima sama i napokon osetila- mir... Sada mogu samo da udahnem duboko i pokrenem se. Dalje.

Nedostajes mi do neba. Ali ucinili smo pravu stvar. To isto nebo zna da si ti najbolja stvar koja se Zemlji desila otkad ju je Bog stvorio (ili barem ides ka tome, da ne preterujem). A svi znamo da ja nisam. E pa sad ti moras dalje da sledis taj put bez mene jer znam da ce tako biti najbolje. Znamo svi to odavno, a, eto, sad znas i ti. 

Neki bi to mozda nazvali drugacije. Za mene- to je ljubav... 

Otkrovenje

Pre neki dan sam jela pasulj. Kao mala mrzela sam pasulj (osim prebranca) i baš sam izričito odbijala da ga jedem. Mislim da mi se smučilo da kuvam sama za sebe i da jedem svoje brloge pa sam se priklonila šerpi s pasuljom. Definitvno, matori ljudi vole pasulj i briga ih i za ionako oronule želuce pa jedu k'o nenormalni. E pa sad sam ubeđena da je to zato što ih mrze da jedu nešto drugo. 

Na primer, tad mi se baš jeo kačamak, tad kad sam jela pasulj. Ali babin kačamak, koji odiše masnoćama i sirom koji se topi. I popnem se ja na sprat kod babe da je , je l te, zamolim da mi, deder, napravi malo. Međutim, baba priča na mobilni, da iskoristi valjda to malo besplatnih minuta što joj ostalo, a neke njene baba- drugarice tu sede, onako, bleje. I kako sam ja na vrata tako su one pođipale sa stolica da mi pokažu šta su sve dobile. Jedna viče jastuk, druga viče besplatni ručak, treća neki zlatni lonac... Dok sam ja svakoj ponaosob da ne kažem na uvce objasnila kako zapravo ništa nisu dobile, dok smo se mi slatko ispričale, tako je i baba, moja baba, završila telefonski razgovor sa drugom babom, onom iz sela, je l te. Utom me deda pozove da prozborimo koju o akcijama, te kol'ko je to para, te 'oće te neće... I ja se slatko sa svima ispričam i okrenem se i odem, onako, takoreći jedva! Kako sam strčala dole do moje sobe tako se setim- kačamak! E pa nisam mogla ponovo gore vala... Zagrejala sam pasulj i pojela ga sa sve cveklom i sirom. A kačamak neka čeka mirnije dane...

Kasnije toga dana skuvala sam sebi jedan nesić, što bi se reklo strong 3 u 1, mada nije da je bilo nekog drugog u kući. I onda sam došla do famoznog otkrića. Kada ne bih imala čulo mirisa (a bogami i ukusa) ne bih mogla da razlikujem nes od pasulja. Oni su, brate, totalno iste boje. Eto, to sam ja zaključila i rešila sa svetom da podelim.  

 

Jer ljubav nije prestala, samo se sakrila...

Nisam spremna za ovo. Nikad mi nije palo na pamet da cu morati da se odvojim od tebe. Cak i kad mi je dolazilo do uma, delovalo mi je totalno besmisleno. Pobogu, sta je to sto je jace od nas i sto bi nas moglo razdvojiti. Sad znam. Mi sami. 

Nisam spremna i nikad necu biti. Otisla sam, necu se vratiti, ali ne garantujem da necu svim svojim bicem zeleti da se sve odigralo drugacije. Da, mrzim nas oboje. Sigurni u jedno drugo izgubili smo sve. Budale. Idioti. Nikad ti to necu oprostiti. Nikad to necu oprostiti ni samoj sebi. Budalama se ne moze suditi. A to smo mi, definitvno.

Sve je krenulo nizbrdo i ti si oduvek bio jaci, zasto nisi zaustavio sve dok si mogao? Bila sam tu, pomogla bih ti. Preopustio si sve sili inerciji i ono sto je moralo da propadne, propalo je.

Nismo to zeleli, ali smo to dozvolili. Zato te krivim. Zato krivim i sebe.  Nisam spremna da sama odem dalje, ali nemam izbora. Gotovo je i tesko je. Na hiljadu puta teze stvari u zivotu nismo spremni pa moramo da ih izdrzimo, mogu i ja ovo. Ali me deprimira sto ovo NIJE MORALO da se zavrsi ovako.

Ko je kriv za to? 

Prestupna godina

Zelim ti reci da nikada ne krades, lazes ili varas. Ali, ako moras krasti, onda ukradi moje tuge. Ako moras lagati, lazi sa mnom sve noci mog zivota. Ako moras varati, onda, molim te, prevari smrt. Jer ja ne bih mogla preziveti dana bez tebe. - "Leap year".

Za jednog cinika, lose sam podnela ovu romanticnu komediju. Nema niceg sto bi je razdvojilo od ostalih americkih filmova, osim zaista upecatljive i zanosne pozadine. Pejzazi, pogledi, okolina, bas bas odstupa od onog na sta sam do sada navikla. I mislim da sam bas tu naisla na prepreku koja me je u momentu slomila.

Ne volim brak, ne volim vezivanje, ne volim romantiku. I onda PAF! Srecan zavrsetak a reka suza, tece li tece... Ma gde su nasli one stene , gde su ono snimili??? Ne mogu da odolim da ne zamislim sebe u toj ulozi, na tom prelepom, idilicnom i pustom SAVRSENOM mestu.

Dobro, ovo je definitvno bio los momenat za gledanje komedije i hepiendinga. Bolje bi mi legao horor ali sta je ucinjeno, ucinjeno je. Nije to do filma, citav ovaj dan, mesec i godina je takva. U suprotnostima, u bezanju, u strahu ... I koliko god se trudim da prevazidjem taj strah da se apsolutno prepustim morima ljubavi kad me ponesu kao da me i najmanji talas prepadne i utera nazad u moju ljusturu. A more k'o more, kakvo bi bilo bez talasa, samo mlaka bara. Zasto onda pusti strah? Zasto onda pusti nemir?

Zelimo romanticnu komediju da napravimo od zivota, a kad se to zapravo dogodi, pretvara se uvek u dramu. Zelim ovaj put da zivim u toj romanticnoj komediji makar jos samo na kratko, makar me to kostalo zivota. Verujem da ce mi svako dalje sabotiranje zivota teze pasti, nego da zaplacem kad se nasa komedija zavrsi.  

S Marsa na Mars

Podigla si nos i presla na drugu stranu ulice. To te cini caricom. Pokazala si svetu zube- blistavo bele. Ooo, sujeto! Ti sto ne das da drugi udare na mene cak i kad bi mi to vise koristilo nego budali samar. Ti sto ne umes da stavis moj ponos na oflajn u kriticnim momentima mog konstantno napetog zivota. O , udri, sujeto, samo si mi jos ti ostala!

Da li te tvoj preterani egoizam dovodi u apsolutnu zabludu da ti zapravo nisi egoisticno bice?  Ne, ti si Marsovac i tvoje emocije se gase i pale k'o svetlo na lusteru. Dabome, to podrazumeva tvoj nesebicno brizni odnos prema drugim nizim bicima, takodje poznatim kao "ljudi". I vas se odnos svodi na tvoje siroke i bezmalo multidarezljive postupke. Doprinosis njihovom bicu u tolikoj meri da oni nesumnjivo i grupno treba da se presele na Mars. Da sluze tebi.

 Dajes, dajes, dajes i samo dajes. Ni sam ne znas odakle ti toliko zaliha sebe (verovatno, palo s Marsa), ali bezrezervno, ti samo dajes. Ponos? Za tebe nepoznat pojam. Did you mean bride ? U tom slucaju, u miraz od mene direktno u tvoje ruke- ja. I to znas kakva ja? Ma nesebicna, ultrapozrtvovana, sto daje ruke, noge, obe glave, ma samo tebi- pravo s Marsa, naravno. 

Ali onog momenta, onog svetlosnog trenutka, kad mi dirnes u Mars- ja napadam.  Sa sve mojim antiponosom,  nepostojecom sujetom i umetnutim egoizmom. Ispod mire tri djavola vire. A sta ima na Marsu, Boga pitaj! Jer kad grune povredjeno bice, ne zna gde dira, a Mars napada!

Pa se zapitaj malo bolje sta ces da radis kad ti osim tvoje sujete koja ne sluzi nicemu dobrom, ne ostane ni trunka drugih osecanja, a kamoli ljudi.  Ko vise vredi? Ponos ili neko drugi?

Plavo

Sklopila je blede usne i zacutala... Nesto kasnije, kad je ostala sama, ucinila je to ponovo ne pozelevsi da vise ikada ikome kaze ni rec. Ne mrsteci se, ne smeseci se, zapravo ne praveci  nikakav izraz na svom licu, posmatrala je svoj odraz u ogledalu kao da u njemu ne vidi nista. Iz jednog ugla, ukoso preko nosa, krenula je kap. Brzo se slila na carsav. Samo ona, a gde su druge? Kakvo nepostojanje smisla, kako izgubljena dusa, kakva stracena pamet. Sve se desava s nekim razlogom? Ta ovde se neko grdno zajebao. Kvaliteti stavljeni u dobar paket, milina za posmatrati, a gde je sve krenulo lose? Nesto tu nije povezano kako treba i onda se sve spojilo u apsolutni promasaj. 

Ne, ne mozemo da budemo savrseni, kao bajagi svi cemo uvek da tezimo ka tome. Ma daj! Kako? Imaces bolji stomak, guzu, sise... Fakultetsku diplomu, bolju platu, uspesniju decu, savrseno izdresirane kerove... Imaces vise para, bolje misice, superiornija kola... Nesto, nesto fali. U svom tom nagomilovanju savrsenstava i "must have" osobina  nesto se zagubilo. I nema ga vise. Nema ni mirisa, ni ukusa, ni inteligencije ni genijalnosti. Kad smo jurisali ka upotponjavnju sebe, pretrpali smo se stvarima i sada bezimo iz sopstvene koze. Kome to smeta sto je lep, pametan i uspesan??? KO veruje da nekome to moze da ne prija? Ali, ubedili smosebe i i dalje se ubedjujemo da smo pobrali sve sto nam treba sa drveta znanja. Mi zaista posedujemo sve, a u stvari SVE poseduje nas. 

Izaci iz sopstvene koze. Biti ptica, posmatrati svet visoko iznad krova male kuce i tesnih zidova. Odleteti u nebo, prostranstvo, vazduh.  Nije vila u kojoj zivis tvopj prostor, ona je tvoja kazna... Onog momenta kada se i poslednjakap bude osusila, ostaces sama. I sta na kraju ti posedujes?

Put

Hocu da odem. Daleko odavde, ili ne bas daleko, bar nekih 300 km daleko, naci cu sve ono sto ovde nemam. Ne postoji stvar, osoba, zivotinja niti institucija koja ce mojim odlaskom izgubiti nesto od bog zna kakvog znacaja. Nista na ovom svetu ne zavisi od moje egzistencije u svom prostoru. Zato je sada idealna prilika da odem. Ukoliko ostanem, ukoliko ostanem jos samo jedan dan, neko ce povikati za mnom bez ikakvog znacajnog razloga i moja ce volja ponovo da oslabi. 

Kilometrima daleko ni ja necu zavisiti ni od koga u svom prostoru. Nicije dobro jutro mi nece kvariti prve zrake Sunca. Nista mi nece lisiti sna. Sve sto postoji, tu je s nekim razlogom. Sve sto postoji kako bi mi uznemiravalo postojanje, nestace.

Nemam gde da odem. Bolje reci, nemam cime otici. Kilometrima daleko, krije se to mesto, ali ja nemam sredstva da do njega dodjem. Nemam osnovni podstrek, nemam sopstvenu podrsku. Imam jaku volju kao slama na vetru, ako nista drugo stalno je u vazduhu, i neuhvatljiva je.

Kako da onda dodjem do tog mesta tako udaljenog od mesta u kome sam sada ja. Kojim putem tamo da stignem? Kako da nadjem svoju dusu? Kako da nadjem prokletu sebe. 

Racionalna teorija "zaljubljivanja"

Zaljubljivanje ne postoji. U smislu, kao to se iznenada desilo, srce bira ovo ono. Nema nista od toga. Osim psihologa i njihove teorije o zaljubljivanju kao cistom plodu seksualne zelje koju prema nekome osecamo, dodajem sledece. 

Prvo zasto nije moguce zaljubljivanje od koga oslepite jeste ocigledno. To u koga ste se "zaljubili" savrseno svesno ste izracunali. I to kako izgleda, i kako je obucen, i sitnice na njemu i oko njega. Onda kada vam se nesto nije svidelo na osobi ili u okruzenju, spontano zanemarujete. Instinktivno verujete da je to "to" i neko vreme prodje trt mrt, zaljubili ste se.

Drugo, srcu se ne naredjuje- ili govorimo da nekoga utesimo ili neko nas tesi. U oba slucaja rec je o lazi. On svom srcu nije naredio da mu se ti svidis, odnosno nije zainteresovan za polni snosaj s tobom, samo zato sto mu se ne svidjas. Kad se malo picnes, njemu ce da dodje ta informacija do mozga i zaljubice se. To vala moze da se nauci i iz tamo nekih serija. 

Trece. Nisam vise zaljubljen u tebe. Racionalno sam zakljucio da si mi se apsolutno smucila. Bez objasnjenja.

Cetvrto. On mi se svideo, ali je ozenjen pa zato ne mozemo da budemo zajedno, ali nije on kriv...i opet ono sa srcetom. Jok, oboje vas je uzbudila pomisao kako ste vi posebni sto ste se bas vi tako nasli da krsite tabue. Cist neki kompleks da se dokaze neka vaznost je l, sta li drugo.

Peto, niko vam se ne svidja, nikome se ne svidjate i prosto vam nije sudjeno da se zaljubite. Odnosno, pacenici koji dahcu za tobom su neprimetni a ti nikako da prekines da se palis kako ces da izmenis svest svakoj "muskarcini" na koju naidjes i konstantno ostajes sama. Ili jednostavno, pucas visoko. Sleti. 

Sesto, i najgore. Svaka budala ti zarobi  srce. Padas na svaki kompliment ko jabuka s glave. Nije tebi lako. Dok se isproba sve sto hoda i mlati rucicama verovatno ode onaj deo mozga koji je zaduzen za pravilno procenjivanje. U tom slucaju sve moze. Blago tebi. 

Zasto su zene glupe a muskarci naivni

Muskarci lazu, a zene kradu. Jednom kada se to shvati sve krece da bude glat ravno. Kako naprica onaj Hoseini u Lovcu na zmajeve(opusteno jednoj od najzabadavnije hvaljenih knjiga) parafraziracu, kad ubijas krades nekom pravo na zivot, kad lazes krades pravo na istinu itd. Zene se jadne polomise od kradje u kom smislu god da se upotrebi.  Ako kupuje stvari, krade tvoje pravo na istinu posto ce obavezno da te zajebe za cenu. Ako kuva rucak, sest puta ce da stavi vise luka nego sto ti je rekla, tu krade tvoje pravo da znas sta jedes. Tvoje pravo na fudbal, ukrasce verovatno malo sutra, al eto, zbog toga si ti naivan- u svemu ostalom ima da ucari nesto.

Zene su ili  Pink ili  RTS. Izmedju nema, sve se na to svodi. Na kurvu i ambicioznu zderacicu! (mrzim kad neke budale koriste tu rec ko da su je sad prvi put smislile) Sve su zene takve, ma nema, boga zovi svaka je ista. Pare moc pare moc pare moc. Cim se odluci za ljubav. PAF! Glupa! Momentalno na celu iskoci vena kenjara i vristi glupa si! 

Muskarci.To, principijelno, pametno, ne da se prevariti. Ako pored sebe ima prvu silikonsku ribu u kraju, on je baja(mali knindza ili koji god). On je tu faca zato sto je vozi gde god ona hoce  kupuje joj na sve sto trepne vise od tri puta. Dakle, nije on zbog toga naivan, niti nesto izrazeno pametan. On je budala. Pateticna, iskompleksirana budala za razmatranje. 

U kakvom mi svetu zivimo s kakvim opajdarama okruzeni, stvarno se zapitam ako svi tezimo jedino i samo parama, sto se vec jedanput ne prokurvamo svi i zivimo k'o svaka sponzorusetina u gradu. Brzo, do nije kasno, dok previse kurava nije izislo na trziste!

Okorela zemlja cuda

"Kada ljudi nesto hoce da dosegnu, treba da se zapitaju tri sasvim obicna pitanja. Sta sam sve do sada postigao? Gde se trenutno nalazim? Sta sve treba nadalje da uradim? Oduzmes li coveku te tri stvari, ostace samo strah, nesigurnost u sebe i umor. A polozaj u kome se ja nalazim bio je upravo to. Nije bio problem u tome koliko je to lako ili tesko tehnicki izvesti. Problem je bio u tome koliko sam u stanju da kontrolisem sam sebe. "

Haruki Murakami "Okorela zemlja cuda i kraj sveta"  

Bez reci na dela

Pitam se sta treba da se dogodi da se ljudi promene? Da li mogu uopste ikada da se promene? Onako stvarno, a ne prividno naoko cisto da se kaze.

Smrt menja ljude, al sve mi se cini da to traje do prvog pomena od cetrdeset dana i onda jovo nanovo. Poltika menja ljude, al definitivno nisam obozavalac politicara tako da ne mislim o takvom menjanju(to mi je nekako uvek menjanje ka losije, gorem). 

Mozes li sutra da ustanes i postanes totalno druga osoba i kako? Zbog straha od smrti, bolesti, nestajanja, razdvajanja od nekoga/necega?

Meni je to tako pateticno i iskreno u to ne verujem. Mada vidim ljude koji snagom svoje volje a odakle je crpe to i dalje ne znam, menjaju svoje zivotne navike. Okrecu se zdravom, moralnom, tihom zivotu dok ti nisi stigao ni zube da operes!

A sta je s nama ostalima? Hocu li ja ceo zivot da na isti nacin maltretiram svoj mozak bolesnim mislima ili cu jedno jutro da se probudim i krenem na mentalnu dijetu?

A sta cete vi da radite? Kad smo kao ljudi jedno veliko nista. A kad je nesto nista onda to i ne moze biti. E moj Kante, Aristotele i Hegele... 

EPP terorizam

Uzbudim se svaki put kad vidim reklamu u kojoj neka nova prsata Pamela opsluzuje pivom gojazne "muskarcine". Ozbiljno pokusavam da udjem u poentu reklame gde zena ocigledno masturbira na biciklu dok u korpici za voce vozi i samponilistagod. Oda halucinogenim sredstvima pomocu kojih sebe vidite na planini ili u Diorovoj haljini takodje je zabrinjavajuca sa sve onom "blazeni kez" facom. Dupe moze da vam brise pile, ves da vam pere neka druga Marija, dok hodate kroz poljane izmedju cistog vesa(?) a jabuke vam padaju na glavu.

Nema te reklame o kojoj ljudi na dupe nece progovoriti. Svaka cast tim reklamonapravljacima. Banalizovane, debilne , retardirane, ulaze u usi u oci, po sistemu ako ne moze da bude mnogo dobro, daj da bude sto gore moguce. Tako vam na Pinku histericno neki glas vice MOOBTO MOBBBTO a prokleto bogato u ovoj zemlji je rodio samo KUKURUZ!

Do sad je tehika toliko uznapredovala da niko nikada nece ni saznati sta je to prehlada a kamoli umreti. Sve i da se "desi" da umremo u 80-oj mislice ljudi da je greota sto smo tako mladi napustili svet. To im se cini jer nam je koza dvaput mladja zbog silnih krema koje smo mazali ujutru popodne uvece i dok spavamo.

Ljudi ne citaju moj blog zato sto citaju tvoj. Jbg, opet sam zabotavila da kupim Saumu inace bi svi bili kod mene. Da ne pricamo o mojoj kozi, totalno je drvenasta, maltene sam se pretvorila u kesten, podhitno cu da nabavim "superupijajucu hidratantnu kremu na bazi ne znam kesten pirea". Al zato cu sve pare koje imam da prosledim svi mogucim bankama pa ce moji cukununuci da imaju za slicice. Ako ih uopstre budem imala posto cu da se ozracim- uz ovaj "tarifni paket" mogu da pricam non-stop, pa to jadna i radim da mi ne bi koji minut bio bacen, mi u Srbiji nista ne volimo kad se baca(zato smo valjda svi tako rumeni). 

E tako, posto mi je muka od naseg tv proigrama koji se sastoji 98% od reklama, idem da povracam u  moju wc solju. Posle cu da prsnem nesto dva tri puta i sve ce da se sija, ili ce to samo da se prsne, taj deo sa malim monstrumima u wc solji jos nisam ukapirala. Mnogo su mi gadniji ovi na tv-u.