What gives, what helps

 Neverovatno je koliko je tesko da shvatimo sta nam je stvarno vazno. Ili bez cega stvarno ne mozemo. Priznajem da sam smotana, i da me zivot vodi vise nego sto bih ja zelela da  vodim njega. Ali zacudim se kao dete od 5 godina kad vidim koliko tesko kontam STA mi je zaista najbitnije. Ni ne vidim zasto mi je toliko vremena trebalo da te stvari shvatim, no, dobro. Bitno je da sam sad uvidela to.

A da li vi svi znate sta je vama najbitnije. I da li idete ka tome ako znate, ili se jos niste zapitali? Ne, mnogo sam se zacudila da me niko nikad to nije pitao, postavljaju mi hiljadu pitanja dnevno, ali niko me nije pitao: ''Sta je tebi najvaznije?'' I eto, ''odnekud'' mi se stvorilo to pitanje i ajde da ga resim. 

Normalno, to je za sobom povuklo niz drugih pitanja... Sta s tim? I da li vredi da ostajes u statusu quo?  Da li ono sto se ne menja uopste vredi...? Da li vredi neko ko se nikad nece promeniti? Apsolutno i definitivno ne znam odgovor na to pitanje.

Zapravo sad sam se cela i pretvorila u upitnik. S tim jednim odgovorom imam jos 15000 pitanja, ali ajde da idem korak po korak i da se nadam da sam sad krenula putem dalje, a ne nazad i ne na istom mestu. Jos samo da primenim onu ''Nikad ne koracaj utabanom stazom'' i zaista cu reci da napredujem.

 

A map is more unreal
Than where you've been
Or how you feel
And it's impossible to tell
How important something was
And what you might have missed out on
And how it might have changed it all

...

 

 

Feist - Intuition

Muškarčine i ženčine

Fenomen klasično srpski- mlada žena s detetom ulazi u autobus. Zanemarujemo isuviše čestu situaciju da niko ne ustaje, i fokusiramo se na sledeći momenat. Dok balansira držeći u jednoj ruci kesu, torbu i dete za ruku , a drugom rukom držač u autobusu, da ne kažem, šipku, autobus koči. U tom metežu, naravno, žena ispušta nešto iz ruku. Sreća te bogu hvala- kesu. 

Čovek pored nje, SRPSKI PROTOTIP DŽENTLMENA, ljubi ga majka, ljubazno okreće glavu ka ispaloj kesi, zatim, ekstremno požrtvovano, takoreći, do granice bola, vadi svoj kažiprst, nežno džokne ženu po ramenu i - poentira na ispalu kesu gospođi Mladoj mami. Pun ponosa naš gospodin Poenter okreće glavu na drugu stranu. E, ma samo što ne uzdahne sa jednim :‚‚Uh!  Kako sam dobar, svaka mi čast! '' a osećam sve u njemu gori, viče, ovacije :‚‚Bravo, Milivoje, kavaljerčino!!!''  Žena sposobna mlada mama, dao bog, ima tri ruke i možemo je nazvati i boginja Šiva, dohvata i kesu i dete i šipku i još bi skuvala nešto pride. A u sebi se verovatno misli :‚‚Nemoj da sereš da mi ispala kesa, nisam primetila?''

Ženomrzci i Muškomrsci, eto, to smo mi. Nesposobni za emaptiju.  U društvu u kom se ne ustaje babi da se pomogne da uđe u autobus, u kom se penzionisani dekan raspravlja sa svojom vršnjakinjom ko će od njih dvoje sesti da se vozi unazad, jer to je totalno aut i od toga ti je muka(iako na kraju uvek sedaju)... Mi očekujemo da se pokaže malo samilosti prema ženama majkama kraljicama? Prema dedi sa štapom koji je nekad bio mlad pa šta sad ja da mu ustajem... To je društvo u kome ja potpisujem, sutra da se raspiše referendum sa pitanjem : ‚‚DA LI ŽENAMA TREBA ZABRANITI DA VOZE AUTOMOBILE?'' izglasano bi bilo kategoričko DA! 

I mi se tu nadamo da stvorimo, ne znam kakvu, elitnu kulturu za mlade naraštaje, našu decu koju smo nahranili paštetama i parizerom, napojili koka kolom, obukli u er maks i poslali u pičku materinu s dozvolom da se vrate sa ekskurzije u sedmom razredu isključivo pod uslovom da im tamo ostane nevinost. Mi se nadamo da će nam ‚‚biti bolje''? Vidim radimo na tome...

Ne treba da čudi onda ni tuča u redu za japanske trešnje, ni za bus plus kartice ni za red za pišanje uz banderu. Ništa nije čudno u zemlji Srbendiji gde samo Srbenda do Srbende živi.

Ljubi ga majka. 

Kad tijelo zadrhti, zamagle se puti

Iliti zašto je Vesna Zmijanac bila obučena kao da je (20 stepeni) 30 godina mlađa. 

 http://www.youtube.com/watch?v=zWO8qeeiKig 

Sve smo čuli i pročitali, Dino je svoje otpevao u Beogradu. Skoro da su svi bili zadovoljeni , osim nas kojima nije otpevao ‚‚Nemam ja onih 18 godina'' - a da je otpevao možda bi se gorespomenuta pronašla i  obukla u skladu s tim. 

Ne mogu ovde da kritikujem organizaciju ili čekanje u redu ili gužvu i pušenje u sred Arene. Ne znam da l sam bila na istom mestu na kom svi ti ljudi koji su to iskritikovali. Ili oni jednostavno nisu navikli da idu na masovnije koncerte ili nisu čekali da uđu u Sava Centar za vreme RTS-ovog testiranja kandidata (za onih 100 mladih stručnjaka). 

Sve pesme koje je pevao su onako da kažem opštepoznate, iliti popularne. Meni je zafalilo nekoliko dobrih novih pesama kojih nije bilo, ali ko zna koliko bi onda koncert i trajao. Ko što reče jedan moj sakoncertnik (da ne kažem saputnik, jer nismo nigde putovali) ‚‚Znaš da je kvalitetan pevač i da je  bio dobar koncert onda kad ti ne otpeva sve pesme'' . 

Istina je da nisam primetila bog zna kolko muškaraca, više je bilo: žena tona - balada sezona. Meni to nije smetalo, dovoljan mi je bio ovaj jedan da me podigne na leđa da se uživim u Supermena.  

http://www.youtube.com/watch?v=zWO8qeeiKig  

 

 

Mislim da sam slabo kritična danas, nemam šta da mu zamerim, je l te. A možda sam samo dugo čekala da vidim tog čoveka u Beogradu...

 Pozitivni utisci u svakom slučaju, i ako mene pitate , ništa naročito koncert ko koncert. Osim onih slatkih labradorčića na ulazima što čekaju da neko unese bombu. Baš sam se pitala šta će se desiti ako ih pomazim, al na žalost od silne gužve nisam ni mogla da im priđem. Možda bi me uhapsili zbog pokušaja maženja bomboalergičnog psa. Sreća pa je bila gužva. 

 

 

Foam Fest prostituke

U Beogradskoj areni je organizovan Foam fest ili kako bismo to naški rekli, žurka sa penom. I ne verujem da niste čuli za to, meni je lično iskakalo iz rerne, ali nisam uopšte planirala da idem- ikad u životu. Ne obožavam takva dešavanja. Međutim, zadesim se ja nekako tamo. I šta sad, kad si u kadi, aj se i okupaj. Generalno, nemam problem s današnjom omladinom, dok ne počnu da mi skaču po kičmi, tako da mi nije smetalo što je Arena izgledala kao jedna velika malomaturantska žurka. Šta više, bilo je simpatično gledati očiglednu smenu generacija na podijumu za igru. I uopšte nije bilo loše. Svi su bili mladi, preslatki, veseli, nasmejani, nekim čudom bez većih konflikta (u Srbiji, to je uvek čudo). 

Da vam ne pričam ko je bio i ko je puštao muziku to svi znate iz novina, ja znam da muziku sigurno nije puštao lik na bini sa fotoaparatom kome je na majici pisalo  "I'M NOT A DEE JAY", a to ko jeste nije me preterano fasciniralo. 

Takođe ne umem da nabrojim tačno ko su sponzori ovog događaja, ali recimo da je svako mogao da primeti, da osim "Pozdrav iz Rovinja" narukvica i jednog natpisa istog teksta nad tribinom, takođe je dominirala jedna boja, jedna vrsta piva, s obe strane veliki natpis "AMSTEL". To je manje više kako sam primetila bilo jedino pivo i koje se pilo uokolo. E sad, da ne raspravljam o ukusu, pivo je pivo, nek piju deca šta hoće, ali Amstel je kao velika firma, je l' ? Brinu o svom "imidžu"?

Naravno... Ali ovo što pivare rade da privuku pažnju, graniči se sa ludilom, prostitucijom, ako ne i pedofilijom, ali ovo poslednje stvarno se NADAM da nisam u pravu. Uglavnom, žurka počinje, već se napunio parter, bogami i tribine. Neki Tom Novi nešto pušta, uhvatim i ja koji ritam, mrdnem guzom, nikakav problem. I bato, na binu izlaze, DEVOJČICE (devojke? ono devojke???) da rade to isto samo u tangama i brusu, gaćama i brusu ili jedna grupa je imala čak i nešto što liči na suknju(podržavam!). Meni je jasno da je u Areni sve pucalo od testosterona, onog mladog, željnog golih dupeta, mada vidim i oni su se više ložili na tu jednu nazovi obučenu više nego na tih 15 potpuno golih. E sad, opet bih se i sa tim pomirila da su one igrale, da su imale zadatak da makar malo đuskaju a da to ne izgleda kao da su prošle pistom, pokazane prstom i odvedene na jebanje. Žao mi je što tako moram da se izrazim, ali nikada ništa manje ukusno u životu nisam videla. Bilo mi je neprijatno zbog njih i bilo mi je neprijatno zbog Amstela čije su boje nosile, te mi je očigledno da su ih oni angažovali. 

Možda mi izmiče poenta, jer je to možda i bila, da se one pokažu tu, pa zatim i iza bine. Ali ako  je to trebalo da bude skup igračica, onda bi bilo lepo da su barem STVARNO igrale! Naravno, sve to govori o mojoj zatucanosti, u belm svetu je to verovatno normalno, al pljuni me u facu ako ne priđem uvek prva nekome ko igra da kažem :"E, svaka ti čast!". Nije to nimalo lak posao, i neka igraju ma i gole, ali da to izgleda, bre, da se svi zapitamo kako im uspeva, a ne da blenem i razmišljam koliko imaju godina i šta rade to od sebe! 

Nemojte mi reći da su đuskale, ali se jednostavno umore. Ma, nema od toga ništa, one nisu bile tu da igraju, smenjivale su se baš tako da izgleda kao da će svaka da dobije po nekog da odradi posle, a jedino kog treba da bude sramota zboga jeste organizator, a bogami ako je Amstel zaista umešan u to, očigledan mi je njegov stav za legalizaciju prostitucije.  

Dajte, onda da legalizujemo, da se ne blamiramo više.  

 

Zapisi iz Novog Bečeja

Bila sam sinoć na Velikogospojinskim danima u Novom Bečeju. Otišla sam sa tri drugarice pravo posle osmočasovne promocije koju sam taj dan, verovatno poslednji put, radila za Frikom. Kako smo jedva izašle iz grada od gužve i jedva ušle u Novi Bečej od beskonačne (ko bi rek'o) kolone automobila , mislile smo da nećemo stići na Severinin koncert na koji smo , je l te, krenule a koji počinje u 21h. 

Nakon nasumičnog raspoređivanja automobila ko će na koji kraj Bečeja da krene da se parkira,  i nakon parkiranja na livadi po ceni od dve stotine dinara (a automobila je bilo k'o što moja drugarica reče, k'o na autopijaci u Bubanj potoku), krenusmo putem "desno, pa levo na kej pa pravo". Strpale smo koju limenku piva u torbe da ne izlazimo iz gužve i pohitale ka bini. Iako je ljudi bilo mnogo, prostor širok i prostran, nigde nije moglo da se oseti neko veliko ushićenje, gomilice ljudi su se okolo rasporedile i sedele, a i oni koji su stajali i slušali muziku sa bine, samo su to i radili- stajali. Ok, šta će da rade, neće da igraju kolo, nije to Guča, međutim u skladu sa vrstom muzike koja se čula, u Beogradu bi bilo prašine do neba, šutke na sredini i skakanje po glavamaramenima. Taj mađarski rok bend, ili šta god da je, prvi put ga čujem, raspevao je svoje slušaoce, Mađare svakako, ali osim što niko od nas nije reč pesme razumeo (niti se čovek jednom obratio publici s barem "Do viđenja" na srpskom), nismo videle da je neko   mrdnuo dupetom. Hoću da kažem, ej, da tako neko nastupa poznat nama, mi bismo igrali, skakali, pevali i bili bismo oduševljeni. Maksimum koji su braća Mađari pokazali bilo je podizanje ruku u vis i eventualno zastave! Stvarno sam se osećala neviđeno neprijatno. Imala sam osećaj kao da oni ne smeju da pokažu više od toga, stalno su se okretali okolo i gledali kako ih neko gleda ili ne. To mi je stvaralo utisak kao da su oni neka ugrožena vrsta i da se plaše predatora. Kao da im je pevač govorio :,,Držite se, braćo, znam da vam je teško, Srbi su vas opkolili ali ne dajte se!"... Mada, naravno, kapiram da to nema mnogo veze sa onim što je zaista govorio.

 I kad je posle šestog bisa, ćelavi pevač napokon otišao stvarno, mi smo se progurali napred da vidimo, pardon, čujemo Severinu. E tu je došlo 40-minutnog nastupa osoblja, aka, pomeri mikrofon levo, ne bolje desno, a zvučnik malo napred, ne bolje nazad, stavi stolicu crvenu, ne bolje zelenu i ooooooopet ispočetka. Kad se to završilo, i apsolutno svi poprimili blago rečeno namrgođen izraz lica, moglo je da se nasluti da će Seve izaći na binu. Imala sam onaj stav "Znači kad izađes znači gađaću te znači glupa kravo" međutim, posle jedne pesme i dve tri reči niko se više nije mrštio u Novom Bečeju. Aman, počela je u 23h!! Umesto u 21h!! I iskezila se i kao da su svi hipnotisani. Kraj. Mogla je i da nas potruje sve, opet bi se svi blagoteleći smeškali u njenom pravcu... 

Mi smo skakale, to je samo Severina, ali kao da je Ramštajn došao, svi su poskakali jedni na druge. Može se reći da je to bilo i zbog gužve. Nakon udisanja isparenja sa potiljka osobe ispred, kapiram da bismo skakali da peva i Šade, ali u svakom slučaju, emotivno i isrpljujuće...

Inače, površnosti radi ovo moram da spomenem,  ono što se moglo čuti kao glavno pitanje pred koncert je kako li će se obući! Ozbiljno, i  najmanja kvota je bila na šorc i brus. Znate šta je obukla, farmerke i majicu. Bez dekoltea, bez šljapeće guzice, bez umetaka za kosu... Budući da sam obula nove patike, ja sam se osetila sređenijom od nje. A pritom, izgledala je sjajno. Bukvalno, sijala se. Mislim se Bože, ako ona sa trideset devet izgleda ovako, sija ovako i zaljubljena je ovako (uopšte me ne zanimaju detalji, to se jednostavno vidi) , što se onda ja sekiram u dvadeset trećoj! Majke mi!

 I tako se taj ženski koncert završio, uz vatromet nad rekom koji je bio preromatničan i lep,  nekim čudom mi to nije smetalo. Valjda zato što sam bila okružena drugaricama pa nisam imala potrebe da hejtujem i bljucnem. 

Uglavnom, ako mi ne verujete, pogledajte i sami. Totalno kulturiška... 

 

 

 

 

 

Zato što me male stvari čine srećnom

Zaspala sam tužna. Melanholična do granice bola, ali do one tačke kad ne naviru suze, kad nema olakšanja. Kad ni dobra knjiga ne menja osećaj. (Osim one rečenice koja me uvek oraspoloži- Gazda Stanku je na vratima od WC-a pisalo "I TO ĆE PROĆI"). Ali zaspala sam, to je bitno... Nisam se mučila mislima, nisam se prevrtala do jutra. Nije mi bila u glavi nijedna nada.

I, ujutru, sam znala da ću sebi ulepšati dan. Sama. Ma kako god. Zaslužila sam, čistim karmu već mesec dana! Mesec tačno... I sve sam zaboravila, uzela telefon, podigla novac, otišla po drugaricu da uzmemo stvar u svoje ruke. Neće mi serotonin sam od sebe porasti. 

Čarobni koktel, autobus iz Novog Sada koji kasni pola sata i golub koji svoj ručak izliva na mene (Hvala!). Ali nas dve smo 6 sati kasnije bile u Guči. Molim lepo! I ne znam da li sam bila opijena alkoholom ili srećom što smo tu gde jesmo, što nisam sebi uskratila tu jednu malu stvar koja me čini srećnom- makar i na nekoliko sati. Ali za to vreme, ja sam bila baš to, najsrećnija osoba na svetu! I svako kolo je bilo naše i svaka pesma je bila :,,Jao-slušaj-ovu-de-me-nađe!" I ništa više nije bilo potrebno. Na jednu noć , sve je opet bilo savršeno... Svaki ritam, svaki pokret, svaki dodir, svaki osmeh... Svaka slika... 

I stvarno me ne zanima ko će kada kako i zašto preko da me pogleda, ali takve trenutke mi ništa ne može pokvariti. Jer sve je savršeno... I pijani Španci i ludi Valjevci i vaša lepa šljiva... I trubački orkestar koji svira ,,Je veux"

 

 

 

I povratak autobusom u 5h ujutru sa ljudima koji goli spavaju na 4 sedišta u vrećama za spavanje! I suva usta po povratku u Beograd...

I kako god da se osećam, ne mogu a da ne dozvolim sebi da uživam punim srcem... 3 sata, 3 dana, 3 meseca... Jer to je ono što mene čini srećnom... Samo takve sitnice- uhvaćeni momenti. I ne zaboravljam... 

A sutra ću, kad vidim zvezdu padalicu, ponovo  da poželim "veliku stvar".  Možda ću ponovo dobiti samo nagoveštaj nje... Al' mene će i to učiniti srećnom. 

 

 

 

 

 

 

(Hvala M. i V. za prelepo veče u Guči- iako vam je bilo hladno. Volim vas.) 

Beogradske priče

,,Čovek koga posle dužeg tamnovanja iznenada i pre vremena puste na slobodu, prolazi uvek u početku manje ili više kroz tešku krizu. Takav čovek pre nego što ponovo dođe do svog starog slobodnog hoda i kretanja, prođe dug period privikavanja. U tom periodu, mogu se, otprilike, utvrditi tri faze. Prva faza. Ma kuda išao i ma kako se kretao, čoveku se čini da čuje za sobom korake stražara koji ga u stopu prati, i samo bi trebalo da se okrene pa da ga i vidi. Druga faza. Hodajući slobodno po ulicama čovek oseća da mu nešto nedostaje: ne čuje korake i nema više osećaj da bi, čim se okrene, ugledao ranijeg večnog pratioca svih svojih pokreta i izlazaka- naoružanog stražara za svojim petama. To mu smeta, uznemiruje ga i plaši na svoj način. I, najposle, treća faza. Čovek ne čuje korake za sobom i nema osećaj da ga neko prati, ali to mu ne smeta, jer i ne pomišlja više na stražu ni na vreme tamnovanja. To znači da je robiju ne samo preživeo nego je i preboleo i uspeo da ozdravi od nje. Tek tada može bivši robijaš kazati da je opet slobodan čovek koji se slobodno kreće. (Možda ove faze i nisu kod svakog pojedinca potpuno ovakve ni ovako oštro ni ovako jasno određene ni podeljene, ali nesumnjivo svak ima od svake od njih ponešto.) ."

 

Ivo Andrić 

Odmor u ljubičastom cveću

  

 

 Zatvorila sam jedna vrata i otvori se svaki prozor na soliteru. Ali nešto se mislim, ne plaše se babe u autobusu džabe one promaje, mogla bih i ja malo da se pričuvam. 

Podmladila sam se za sedam dana, tačno sedam godina. Doduše, to samo u duhu, kao ono kad kažeš: "E, da mi je ta pamet bila u tim godinama", vratila sam sebe u TE godine sa  OVOM (ne)skromnom pameću. 

Mada, u poslednjih nekoliko meseci sve je išlo ka tome, da se ja vratim u apsolutni pubertet sa svim propratnim problemima i maksimalnom neozbiljnošću. Kome će da prija, kome da škodi, videćemo na kraju. Ali, ajde, brže bolje, da sad učinim sve da se osećam zadovoljno, neka me. Moram samo da naglasim da ne mogu baš sve granice da se pređu bez posledica, tako da ja čvrsto stojim iza moje granice, ti iza svoje, mada nisam sigurna da je uopšte imaš. I svi srećni. Pogotovo moja karma. Ubila sam je u pojam ovih dana koliko sam joj ruke napunila poslom, ali mislim da je sad namirena. Mogu da odahnem. 

A svaki momenat u prethodnih sedam dana, nosiću tu negde, zajedno sa kitom ljubičastog cveća. 

Samo ja dobijam sreću na kašiku ili svi tako? Svaki put dobijem to malo intenzivno osećanje na  ultra kratak period, onda se oporavljam barem deset dana i onda ponovo naiđe nesto tome nalik. Je l moguće da je sve baš tako isplanirano? Da budeš srećan VAU na period dovoljno dug da se ne rasprsneš a da opet imaš emocije na samoj ivici da implodiraš, a onda umesto BUM naiđe MUK. Ma je li to moguće ili to opet samo meni?

Ništa, sačekaću sledeći momenat da zaključim , jer sad ne mogu, sad sam se pretvorila u upitnik... U mali upitnik, podmlađeni.. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Čudne stvari ovih dana

Znate onaj osećaj kada treba nešto da obavite a konstantno zaboravljate šta... Posle mesec dana se setim da preslušam jednu pesmu i mogla bih da se zakunem da se to uopšte nije desilo pukim slučajem. Uglavnom, čudne stvari se dešavaju ovih dana i ne znam da li su lepe ili me još više dovode u konfuziju, što je naravno nebitno dok god mogu da se nasmejem svemu. 

  Don't delay the things 

 That you want right now

...

 

Prva jagoda iz moje bašte

"Zamisli želju! Neku mnooogo lepu... Eto, Marina, to je prva jagoda iz naše bašte, mora da ti se ostvari." Morala sam da joj se nasmejem polubudnim očima dok sam gutala jagodu manju od nokta, ali slatko- kiselu kao da je jedna jedina jagoda koju sam u životu pojela. 

Da li vi imate prijatelje koji podržavaju svaku glupost koju napravite? Da li umete da im uzvratite, da li da im zahvalite, da li umete da ih učinite da se osećaju kao da vam je stalo do njih u svakom momentu, u svakoj budalaštini, u svakoj situaciji, pa i u onoj kad naprave totalnog morona od sebe? Sigurno imate makar jednog takvog prijatelja. Odvojite danas minut, dva čisto da mu kažete- Hvala. 

Imam onu čudnu podozrivost kad su ljudi u pitanju. I uvek ih protumačim kao loše, dok se ne pokaže suprotno. Međutm, promenilo se dosta toga od vremena kad sam se sa drugaricama otimala oko dečka, pa ceo život provedosmo kao totalni stranci. Ali ako zanemarim tu i tamo neki podbačaj, mnogi su ostali u mom životu (ili se u njega naknadno vratili ) uprkos nesuglasicama, svađanju, mirenju, i je l te, pravljenju budalaština. Pomislim danas na neke od njih i baš sam srećna zbog toga. 

A ja, kao ja, ne bih bila tako čudna kad ne bih od svake situacije napravila dvaput goru. Čisto da imam čime da se zabavljam komplikujući svoj život da se ne bi svelo sve na faks-kuća-pos'o-društvo. Ne, malo da umrsim sve sa čime dođem u dodir i da se posle pitam šta će sad da bude...  Ne, strašno je to, ali onda svaki dan pijem kafu s drugačijim ukusom u ustima i nekim novim pitanjem u glavi- A šta ako sad...? 

Možda sam pala s ljuljaške i "polomila glavu" ali niti sam zbog toga luđa, niti jača, niti imam fobiju da sednem na ljuljašku ponovo. Čuva Bog nas budale, kao svaki tata razmaženu ćerku. A ja sam ustala, i sa sve plavom modricom na sred čela idem dalje. Do sledeće ljuljaške...

A želja prve jagode je tu i nikuda ne ide... 

 

Nešto što je bilo kao onih godina

(Najgora situacija na svetu kad nekoga volite jeste kad ne možete da to pokažete delima, nego morate rečima. To je grozno, sad ćeš ti meni nešto da ispričaš i ja ću tebi sve da poverujem i sve će da bude sjajno. A svet ne funkcioniše baš tako. Više je kao ono: "Ja govorim samo ono što meni odgovara da drugi ljudi saznaju, a ne istinu i samo istinu." )

Imala sam danas pregršt vremena da se naslušam raznih autobuskih priča budući da sam sa Novog Beograda do Konjarnika putovala koliko i da sam ićla do Čačka - i nazad. I ono što sam čula uzdrmalo je moj neokonzervativizam. Kazem "neo" jer sam ga upravo otkrila kod sebe, nisam znala da ga imam. Devojka sa minđušicom u nosu svojim prijateljima, sa žarom nekoga ko misli da je otkrio mudrost Božiju, objašnjava kako  nije u redu da njena drugarica spava sa svakim i da se ponaša "slobodno" dok na primer, ona, devojka sa minđušom u nosu, ne spava sa "svima njima". I sad ja obično ne slušam autobuske priče, ne, ne vadim se sada , ozbiljno ih ne slušam, mislim da ne mogu da podnesem toliko informacija koliko su oni u tim ćaskanjima radi da odaju. I, k'o što rekoh, ja ne slušam , ali kad sam već čula rek'o red je da se udubim u priču. Međutim, priča nije išla nešto dublje od zvaničnog zaključka Devojke sa minđušom koji je glasio :"Ma kapiram ja muškarce, ne mogu oni da budu verni, šta  on kao voli (lupam) Jasminu a onda mu se nabaci (opet lupam) Dragana i onda on ne može a da ne poklekne- ipak je muško." Mislim se , Bože Gospode, shvatim da ima 15 i po godina, tek krenula u srednju školu (nadam se) - od malena se uče da se navikavaju na takve stvari! 

Ne mogu da se setim da li sam ja imala toliko loše mišljenje o momcima u srednjoj školi... Mislim da nisam, valjda sam živela u nekoj bajci, tipa naići će neki fenomenalni lik koji će da bude Princ i sve će da bude sjajno i bajno. Malo mi je muka kad pomislim kakav bi mi život bio da sam se sa 16 godina pomirila sa tim da muškarci ne umeju da budu verni. Ne verujem da bih psihicki ostala baš sjajna. Elem, deca su otišla svojim putem, a ja u mislima čačkala svojih proteklih 6, 7 godina... 

Znate onu teoriju o tome kako se sve u životu u šta verujete ostvari i kako sve ono što dovoljno jako i čvrsto želite, žudite, nadate se i opet kažem u to verujete, to se i ostvari. E sad mi je mnogo  drago što sam sa svojih 16 godina maštala o fenomenalnom tipu a ne o konju sa penisom kome je opravdano jahanje kobila! Jer ja sam i dobila to što sam htela, a šta će to jadno dete da dobije ako već sad veruje da su svi muškarci smrdljivi gadovi. Ima vremena da se predomisliš ako nešto , zlu ne trebalo, krene naopako u tvojoj bajci...

I sad pošto me je mala iz basa iscimala (namerno sam se tako izrazila) morala sam da pogledam nazad u moju savršenu deceniju koja je iza mene. Tačnije, u pola te decenije ( da ne računam i pubertet). Samim tim i da se osetim sjajno, apsolutno sjajno što mogu da kažem kako sam uspela da sanjam o savršenoj osobi, kako sam je izmislila u glavi, i kako je Bog onda stvorio samo za mene, po mojoj zamisli!!!  Ovo je onaj trenutak kad ljudi pomisle, ok, lepo ti je, zaljubljena si, zato tako pričaš. Eee!! Wrong answer! 

Nekako ne popušta me nada u to da ću ako sam imala tako prelepih prethodnih 5 godina, isto tako imati prelepih sledećih koliko god godina. Ako sam isanjala svog princa iz snova, zašto ne bih i svoj posao,  i ko zna šta sve ne, ma šta god da smislim i poželim. 

Savet za malu iz autobusa bio bi apsolutno nešto što ne liči na mene da ja to kazem a to je "Vedrije to malo! " I to samo zato što mi je žao da se ne zarobi u nekom nepoštovanju sebe, jer misli da će je "muškarci" ceniti samo kroz seks...  Hoće njih milion ( ako ništa drugo, ono u mislima) , ali taj jedan , savršeni, voleće svaku tvoju manu onoliko koliko i tu njegovu, pa makar i samo pet godina. 

Eto, šta pričam a imam samo 23 godine, šta li ću da pričam za još pet...? 

 

 

 

 

 

U cutanju je sigurnost

Lik pokusava da zaseni devojku i kaze joj -Imas prelepe oci- na sta mu ona odgovara -To je najbolje sto umes?-

Dijalog u romanticnoj komediji 'Love and other drugs'.

 Cutala sam dve nedelje, cekala sam da simptomi prodju sami od sebe, povremeno samu sebe bodrila da se nista ne desava, barem nista lose. Nisam ukapirala odmah, ili jesam podsvesno, da je to onaj klasican period inkubacije bolesti, u toku kojeg se nadas da ce bolest proci sama od sebe(kako je i naisla) ili da bolest ni ne postoji. I dok sam zavaravala samu sebe, ujedno sam i tonula u jedno ogromno blato. Nadam se da ce se ispostaviti da je lekovito na kraju. Nisam sigurna da znam sta mi se desava, nisam sigurna da smem da se suocim sama sa sobom, i da odgovorim na jedino pitanje na koje nisam imala nikakav odgovor i zero inspiracije da manipulisem momentom, na pitanje- I sta sad?

 Kada se ukloni uzrok bolesti, bolest sama po sebi treba da icsezne, zar ne? Jednostavno uklonis ono sto izaziva sve te promene u tebi i onda se stvari menjaju i organizam pocinje da ozdravlja ili se vraca u normalu. Ja sam ispala iz normale. Ili, sto je jos gore, nisam sigurna kako moja normala sada treba da izgleda. 

Ljudi mnogo pricaju, zaista, ja mnogo pricam. Cesce ne mogu da cutim, nego sto ne mogu da progovorim. I dugo mi se nije desilo da ne znam sta da kazem. I shvatam ja da svojim cutanjem delujem odbojno, krajnje retardirano, mozda neodlucno ili nezainteresovano, u svakom slucaju neadekvatno momentu u kom treba da das odgovor na pitanje - I sta sad?

Ali, ako nista drugo, ako bas nista drugo nikada ne izvucem iz ovoga sada, svakako sam naucila i mozda prvi put shvatila da cutanje govori vise od reci. I da jedno jedino delo ima vise znacaja u dve nedelje nego hiljadu izgovorenih recenica. I to je zaista divno! Ali da li je dovoljno...

Zato ne volim proleće

Ne volim da čitam Paula Koelja. Mogu da kažem da sam pročitala možda 5, 6 njegovih knjiga i da svaki put sebe teram na to. Ne volim taj način na koji ja, kao i mnogi, verujem, počinjem da čitam neko njegovo delo. Prvo što mi padne napamet je :"Dobro, ajde, ovakvih dela ima na stotine." Onda, osporavam i temu i način na koji piše- takoreći, predvidljivo. Ne volim, jer ono što on napiše, deluje tako površno, a opet nekako dubinski obrađuje temu.

Na primer, u "Bridi" , imala sam osećaj da čitam jedno klasično delo o vešticama i štatijaznam njihovim lomačama. Ali, tu je tako opako, tako fino upleta priča o ljubavi, i to o onoj pravoj, da sam na nekim rečenicama zastajala razmišljajući o sebi, danima... Opet, kažem, a tako površno deluje priča.

 Međutim, mene, lično, osvojila je poenta priče u kojoj prava ljubav nije ona na koju smo navikli, koju svim silama hoćemo da pričvrstimo, da zadržimo za sebe, već ona koju, kada za to dođe momenat, puštamo da ode. Jer nije to navika, nije to seks, nije to posesivnost. To nije ljubav. U jednoj lepoj rečenici zaključuje:"...jer ona je bila njegova velika Ljubav, a velika ljubav je iznad ovozemaljskih stvari." Tačno tako, ako mene pitate. Mora biti da je Ljubav iznad ovozemaljskih stvari, prizemnih strasti, iznad ljubomore, sitnih spletki, igrica i kalkulacija. Ljubav mora da bude nešto više. Ne može da bude to površno iskustvo koje nas tera da neku osobu zarobimo. Mora biti da prava ljubav oslobađa, a naročito one koji vole. 

Ako toliko razmišljam o toj knjizi, a pročitala sam je pre nekoliko meseci, onda, ne može biti toliko površna...

 "Pobednik je sam", knjiga koju i sam Džajić, kako on kaže, čita. Ona, naime, sa drugačijom tematikom, opet ostavlja utisak laganog štiva za autobus i možda to i jeste. Međutim, osim naivne priče o svetu u kome živimo i u kome nam večito nameću način života, bitan je i  utisak koji ostavlja njegovo viđenje braka i takoreći običnih ljudi(ako uzmemo da su ekstremni bogataši neobični). 

 Ko što na početku rekoh , ne volim da čitam njegove knjige. Razmišljam posle previše o njima, i osećam se kao da  stalno treba da preispitujem sebe. To ne može biti normalno. Je l da, niko ne može non stop da razmišlja o svojim postupcima i da se opravdava ili da opravdava druge. 

 I da li je normalno da nekoga opravdavam?

U svakom slučaju, evo , šta on kaže o tome...

" Ko na svetu može da kaže da, posle više od pet godina braka ili veze nije pogledao nekoga sa strane i poželeo društvo nekog drugog ? Ko može da kaže da nije prevario bar jednom u životu, makar da je ta prevara bila samo u mislima ? I koliko je žena i muškaraca otišlo od kuće zbog toga da bi otkrilo da zaljubljenost nije trajna i vratilo se svojim pravim partnerima ? Uz malo zrelosti, sve će biti zaboravljeno. To je najnormalnija stvar, prihvatljiva, tako nalaže biološki sastav ljudskog tela."

Jedan trenutak srece

Da li ste nekada razmisljali o tome koji je vas najsrecniji dan u zivotu?

Ja nisam, i mislila sam e da ne mogu da izaberem koji mi je dan bio lepsi od kog... 

Medjutim, desilo se da sam procitala na jednom sajtu za, je l te, druzenje, kako je meni draga osoba kao svoj najsrecniji dan u zivotu obelezila dan kada je Srbija pobedila Nemacku na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2010. godine. Za nesportski nastrojene, ovo moze delovati banalno, za prave ljubitelje fudbala, razumljivo, u pravu su i jedni i drugi... Cinjenica je da je ako je kriterijum euforija, lupanje srca, uzbudjenje i smeh do placa, ovo bi sasvim uslo u opis srece. Cak i ako zelite da kazete kako ima i bitnijih stvari u zivotu, realno, ima ali, jos realnije, to je sasvim relativno. Niti smo svi stvoreni da radjamo niti da se zaljubljujemo non stop, ali fudbalsku magiju niko ne moze da negira. 

I vratim se u najranija secanja, kopam dublje nego sto bih mozda zelela,  i trazim svoj najsrecniji dan.

Od prvog secanja, ukusa cokolade Najlepse zelje u ustima, to mi je nekako najjace iskustvo culom ukusa. Lepo. Ali, sreca...Hm ne..

Dalje, izlazim iz aviona na aerodrom u Moskvi, miris Zelengoroda i prvi poklon od mladih Ruskinja... Tu imam pet godina i vec osecam da tu ne pripadam, medjutim nakon dve nedelje od Tamare i Irine dobijam na poklon ruske igracke i osecam se prihvaceno. Zadovoljno, lepo,euforija, ali najsrecnija... Ne...

 Sledeca radosna dogadjanja vezana su za moje ambicije u plesnoj skoli. Kada sam prvi put izdejstvovala mojima, da ne kazem izmanipulisala cipelice boje sampanjca, malo skuplje za nas tadasnji budzet i jos sa petom od 5 cm... Mojoj sreci zaista nije bilo kraja... I dan danas ih cuvam, a to je bilo pre 12 godina...

Problem je u tome sto sam cokoladu prebrzo istopila u ustima, sto sam drugarice napustila bas kad sam se bila prilagodila i sto sam nakon bozanstvenih cipelica dobila najfrljavijeg partnera za igru i ostala bez medalje... Nisam, dakle, mogla da budem prelepo presrecna.

A prve ljubavi... A ona jedna bas prava... Ima, postoje trenuci  koje mogu da obelezim kao srecne, momente kao fatalne za moju euforiju i cak i suze (uvek skrivene) radosnice. Ali bas zato sto ne mogu da odvojim vise od jednog jedninog trenutka, ja to ne mogu da nazivam najsrecnjim danom u zivotu.

Da li sam ja u minusu zbog toga sto ga nemam? Ili sam u ogromnoj prednosti zato sto imam bezbroj malih lepih trenutaka?

Ne znam, i nesto ce drugo presuditi, a meni samo ostaje da sacekam. Mozda ce doci.... Najsrecniji dan u mom zivotu.

 

Suv list zute boje

Zdravo, 

 

Resila sam da ti pisem. Jer ne umem da peva, lose igram, ne umem ni da slikam kao sto sam nekad umela. Samo su mi pisane reci jos ostale. Usmeno je tesko reci sve, pogotovo kad me pogledas u oci... Usta... Ili, pak, u nebo iznad moje glave.

Moje price su, shvatam ja to, povezane sa mojim hormonima, pa kako mi udare u glavu ili u emocije, takvi su mi i tekstovi. Ali ako nicim drugim, ja rukovodim time- da li ce me nalet tuge unistiti ili je to samo odlicna inspiracija za novu buducu uspomenu. Kazem tako jer sam i sama zacudjena svojim recima kada ih procitam godinu dana posle pisanja. I to jesu moje uspomene.

Kazu "Pobednik je uvek sam"... Ali i prosjak sam na ulici sedi, i ljudi stalno okruzeni ljudima, sami su u sebi, i iako tako mozda ne izgleda, nisu uvek drustvene zivotinje... Nemam taj strah samoce. i neretko ga povezujem s mirom, mada, ne znam da li to s neke psiholoske strane moze izgledati kao neki dublji drustveni nemir. U svakom slucaju, ne verujem, bar kad sam ja u pitanju...

Ima jedna simpaticna recenica u Ekovoj knjizi koja kaze : "In omnibus requiem quaesivi , et nusquam inveni nisi in angulo cum libro. " ili "Svugde sam trazio mir , ali ga nigde nisam pronasao, osim u nekom kutku, s knjigom."

Eto, to je taj mir koji ja osecam. Ali nisam zato pocela da ti pisem. Htela sam da ti kazem kako sam ponovo sinoc mislila na nju. Valjda zato sto je cudan vetar duvao ovih dana, pa mi je naneo peska na rane... Nisam htela ponovo da se valjam u suzama, pokusala sam da se smejem, znajuci da me ona gleda od nekud i da ne zeli da patim. Ali... Jednu groznu, odvratnu stvar primetila sam kod sebe... I to tek juce...

Osim standardnih crnih misli koje me vecito muce, sad sam otkrila jednu svoju veliku promenu... Ne pamtim kada sam nekoga zagrlila kao nekad, sa mnogo jakih osecanja i srecna...

Ubija me strah. Ali je on duboko u meni i tek je sad isplivao u moju svest, gde sam odlucila da ga konstatujem...

I sad me mori, mori me osecanje da cu te izgubiti... Zagrlim li te jos samo jednom....

Jer poslednji put kad sam nju zagrlila, ona se vise nije vratila...